Ђелем, ђелем до вечности

Дубравка Лакић

Знам да нас сада негде одозго са неба гледају Саша Петровић, моји вољени Бата Живојиновић и Беким Фехмију и мора да кажу: „Пазите вас две шта данас радите!”, рекла је, током ручка на канској плажи Роајал, наша легендарна филмска и певачка звезда Оливера Катарина, у дану када се на 70. Кану 2017. године у програму „Класици” приказивала рестаурирана копија Петровићевих „Скупљача перја”, тачно пола века од његовог настанка и светске премијере и награде на овом фестивалу.

Још те давне 1967. Оливера Катарина освојила је фестивалске гледаоце, светске критичаре и фоторепортере незаборавном улогом Ленчета у овом филму, и оном њеном изведбом песме „Ђелем, ђелем” („Идем, идем”), грациозним ходом по канском црвеном тепиху. Оливера је и тада, те 2017. у својој 77. години била природно лепа и њена појава остала је раскошна до последњег трена живота. Сећам се добро те њене готово филозофске смирености током разговора за „Политику”. Претурила је она свашта и сваког иза врата, иако неправедно скрајнута са домаће културне сцене, била је и остала звезда светског формата. Тог мајског дана Кан као да је викао: „Добродошла кући, Оливера”, она је у Кану некако била своја на своме. Боравила је на овом фестивалу од 1967. године чак четири пута и доживела је да заједно прославе и 70. рођендан ове најзначајније светске филмске манифестације.

„Боже, прошло је 50 година, а Кан је као што је некада био. Једино што сам приметила јесте да сада има веома много наоружане полиције и војске свуда по улицама. Онда тога није било. Онда смо се осећали овде јако слободно”, рекла је тада Оливера, додајући да је тишти тај осећај губитка слободе. „То је светска појава. Тај живот са страхом, са том нелагодом да терористи прете невиним људима, то је нешто што ме ужасава, а највише то да је човек изгубио слободу. Овде, у Кану, тај осећај је баш посебно јак и интензиван јер се врло добро сећам како је некада било. Колико смо тада били опуштени, потпуно ослобођени, ведри и весели, а сада је тензија, богами, баш велика и свуда присутна. Направила сам фотографије са наоружаним војницима и то није баш пријатно”, причала је током тог нашег последњег сусрета Оливера Катарина, некако пуна живота и енергије и сачуване лепоте.

На моје искрено дивљење и комплименте уз осмех је тада одговорила: „И ништа на себи никада нисам радила. Све што видите на мом лицу је природно. Нисам искомплексирана. Сматрам да је лепо што старим природно, и то чак истичем. Још увек имам жара. Живела сам како сам ја хтела – пуним плућима! Нисам се штедела, већ живела пуним срцем.„

Иако је светску славу стекла управо захваљујући улози Ленчета у Петровићевим „Скупљачима перја”, тим ремек-делом, због којег су Оливерин таленат и харизму многи упоређивали са Аном Мањани и Брижит Бардо, не треба заборавити да је она, пошто је дипломирала на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду већ била остварила и запажене улоге у Народном позоришту, где је била и незаборавна Коштана, а такође играла већ и у филмовима „Лито виловито” Обрада Глушчевића (1964), „Војник” Џорџа Брејкстона (1966), „Сан” Пурише Ђорђевића (1966). Са Петровићем је осим у „Скупљачима перја” сарађивала и у филму „Биће скоро пропаст света” (1968), а потом заиграла и у „Гоја или тешки пут спознаје” Конрада Волфа (1969), у којем је одиграла незаборавни лик војвоткиње од Албе, „Дервиш и смрт” Здравка Велимировића (1974), „Партизанска ескадрила” Хајрудина Крвавца (1979), а последњу филмску улогу имала је у „Чарлстону за Огњенку” Уроша Стојановића (2008). Оливера је 2005. године сарађивала и са Марином Абрамовић...

Ипак, филм „Скупљачи перја” и она песма – ромска химна „Ђелем, ђелем” највише су јој отворили светска врата славе, али и домаћа врата љубоморе и зависти, с чим се она већи део живота и носила. „Ми смо се сви осећали толико слободно радећи тај филм, толико смо сви уживали и осећали да радимо заиста нешто посебно. И онај транс између Бекима и мене значио је ту чежњу за слободом. То је истински било тако и то је публика препознала од Кана до Токија, па све до Америке”, говорила је за „Политику” Оливера којој је песма из овог филма отворила и врата легендарне париске „Олимпије” у којој је певала чак 72 пута.

Оливера Катарина није била само глумица већ и изврсна и специфична интерпретаторка изворних народних песама и циганских романси, због чега су је волели и слушали широм света. Волели су је и у Јапану, а није никаква тајна да ју је обожавао и Тито, који јој је изражавао дивљење и у присуству своје супруге Јованке. Те 2017. у Кану питала сам је и да ли има нешто да поручи Србији, а она је рекла: „Волела бих да поздравим моју Србију и кажем јој да је љубим и да се радује овом лепом догађају који је важан за све нас заједно, јер нам је пружена прилика да поново скренемо пажњу на своју уметност и све оне наше уметнике, моје драге и величанствене колеге, који нису више међу живима, а који су дали тако снажан допринос овом српском филму који се памти...„

Оливера је још рекла да је опростила свима онима који су је годинама игнорисали и отписивали. „Све сам то превазишла и у срцу нема једа, већ само љубави” и једино што ју је тада чудило било је чуђење што тих година када, да је цитирамо, „певам боље и зрелије него икада не постоје они који би ме позвали да снимим нешто посебно и драгоцено...„

На питање како живи одмахнула је тада руком, али уз осмех. Наша једина права канска звезда живела је тако што јој је највећи део националне пензије одлазио на плаћање станарине за изнајмљени стан, а ресто на лекове за притисак. За њом је остао њен син, сликар Мане Шакић, којег је највише на свету волела. Једина је и јединствена била Оливера Катарина. Једна од ретких икона српског и југославенског филма шездесетих и седамдесетих година прошлог века која је била међународно препозната и остала запамћена по својој звезданој лепоти, по стасу и специфичном певачком гласу.