Đelem, đelem do večnosti

Dubravka Lakić

Znam da nas sada negde odozgo sa neba gledaju Saša Petrović, moji voljeni Bata Živojinović i Bekim Fehmiju i mora da kažu: „Pazite vas dve šta danas radite!”, rekla je, tokom ručka na kanskoj plaži Roajal, naša legendarna filmska i pevačka zvezda Olivera Katarina, u danu kada se na 70. Kanu 2017. godine u programu „Klasici” prikazivala restaurirana kopija Petrovićevih „Skupljača perja”, tačno pola veka od njegovog nastanka i svetske premijere i nagrade na ovom festivalu.

Još te davne 1967. Olivera Katarina osvojila je festivalske gledaoce, svetske kritičare i fotoreportere nezaboravnom ulogom Lenčeta u ovom filmu, i onom njenom izvedbom pesme „Đelem, đelem” („Idem, idem”), gracioznim hodom po kanskom crvenom tepihu. Olivera je i tada, te 2017. u svojoj 77. godini bila prirodno lepa i njena pojava ostala je raskošna do poslednjeg trena života. Sećam se dobro te njene gotovo filozofske smirenosti tokom razgovora za „Politiku”. Preturila je ona svašta i svakog iza vrata, iako nepravedno skrajnuta sa domaće kulturne scene, bila je i ostala zvezda svetskog formata. Tog majskog dana Kan kao da je vikao: „Dobrodošla kući, Olivera”, ona je u Kanu nekako bila svoja na svome. Boravila je na ovom festivalu od 1967. godine čak četiri puta i doživela je da zajedno proslave i 70. rođendan ove najznačajnije svetske filmske manifestacije.

„Bože, prošlo je 50 godina, a Kan je kao što je nekada bio. Jedino što sam primetila jeste da sada ima veoma mnogo naoružane policije i vojske svuda po ulicama. Onda toga nije bilo. Onda smo se osećali ovde jako slobodno”, rekla je tada Olivera, dodajući da je tišti taj osećaj gubitka slobode. „To je svetska pojava. Taj život sa strahom, sa tom nelagodom da teroristi prete nevinim ljudima, to je nešto što me užasava, a najviše to da je čovek izgubio slobodu. Ovde, u Kanu, taj osećaj je baš posebno jak i intenzivan jer se vrlo dobro sećam kako je nekada bilo. Koliko smo tada bili opušteni, potpuno oslobođeni, vedri i veseli, a sada je tenzija, bogami, baš velika i svuda prisutna. Napravila sam fotografije sa naoružanim vojnicima i to nije baš prijatno”, pričala je tokom tog našeg poslednjeg susreta Olivera Katarina, nekako puna života i energije i sačuvane lepote.

Na moje iskreno divljenje i komplimente uz osmeh je tada odgovorila: „I ništa na sebi nikada nisam radila. Sve što vidite na mom licu je prirodno. Nisam iskompleksirana. Smatram da je lepo što starim prirodno, i to čak ističem. Još uvek imam žara. Živela sam kako sam ja htela – punim plućima! Nisam se štedela, već živela punim srcem.„

Iako je svetsku slavu stekla upravo zahvaljujući ulozi Lenčeta u Petrovićevim „Skupljačima perja”, tim remek-delom, zbog kojeg su Oliverin talenat i harizmu mnogi upoređivali sa Anom Manjani i Brižit Bardo, ne treba zaboraviti da je ona, pošto je diplomirala na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu već bila ostvarila i zapažene uloge u Narodnom pozorištu, gde je bila i nezaboravna Koštana, a takođe igrala već i u filmovima „Lito vilovito” Obrada Gluščevića (1964), „Vojnik” Džordža Brejkstona (1966), „San” Puriše Đorđevića (1966). Sa Petrovićem je osim u „Skupljačima perja” sarađivala i u filmu „Biće skoro propast sveta” (1968), a potom zaigrala i u „Goja ili teški put spoznaje” Konrada Volfa (1969), u kojem je odigrala nezaboravni lik vojvotkinje od Albe, „Derviš i smrt” Zdravka Velimirovića (1974), „Partizanska eskadrila” Hajrudina Krvavca (1979), a poslednju filmsku ulogu imala je u „Čarlstonu za Ognjenku” Uroša Stojanovića (2008). Olivera je 2005. godine sarađivala i sa Marinom Abramović...

Ipak, film „Skupljači perja” i ona pesma – romska himna „Đelem, đelem” najviše su joj otvorili svetska vrata slave, ali i domaća vrata ljubomore i zavisti, s čim se ona veći deo života i nosila. „Mi smo se svi osećali toliko slobodno radeći taj film, toliko smo svi uživali i osećali da radimo zaista nešto posebno. I onaj trans između Bekima i mene značio je tu čežnju za slobodom. To je istinski bilo tako i to je publika prepoznala od Kana do Tokija, pa sve do Amerike”, govorila je za „Politiku” Olivera kojoj je pesma iz ovog filma otvorila i vrata legendarne pariske „Olimpije” u kojoj je pevala čak 72 puta.

Olivera Katarina nije bila samo glumica već i izvrsna i specifična interpretatorka izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi, zbog čega su je voleli i slušali širom sveta. Voleli su je i u Japanu, a nije nikakva tajna da ju je obožavao i Tito, koji joj je izražavao divljenje i u prisustvu svoje supruge Jovanke. Te 2017. u Kanu pitala sam je i da li ima nešto da poruči Srbiji, a ona je rekla: „Volela bih da pozdravim moju Srbiju i kažem joj da je ljubim i da se raduje ovom lepom događaju koji je važan za sve nas zajedno, jer nam je pružena prilika da ponovo skrenemo pažnju na svoju umetnost i sve one naše umetnike, moje drage i veličanstvene kolege, koji nisu više među živima, a koji su dali tako snažan doprinos ovom srpskom filmu koji se pamti...„

Olivera je još rekla da je oprostila svima onima koji su je godinama ignorisali i otpisivali. „Sve sam to prevazišla i u srcu nema jeda, već samo ljubavi” i jedino što ju je tada čudilo bilo je čuđenje što tih godina kada, da je citiramo, „pevam bolje i zrelije nego ikada ne postoje oni koji bi me pozvali da snimim nešto posebno i dragoceno...„

Na pitanje kako živi odmahnula je tada rukom, ali uz osmeh. Naša jedina prava kanska zvezda živela je tako što joj je najveći deo nacionalne penzije odlazio na plaćanje stanarine za iznajmljeni stan, a resto na lekove za pritisak. Za njom je ostao njen sin, slikar Mane Šakić, kojeg je najviše na svetu volela. Jedina je i jedinstvena bila Olivera Katarina. Jedna od retkih ikona srpskog i jugoslavenskog filma šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka koja je bila međunarodno prepoznata i ostala zapamćena po svojoj zvezdanoj lepoti, po stasu i specifičnom pevačkom glasu.