Kako sam zaboravio da plivam

Ra­doš Ba­jić*

Gde bi ja mogao da naučim da plivam nego na Moravi. Moj otac i moji dedovi nisu imali bazen u dvorištu. Kao svaka domaćinska kuća u selu, imali smo vir u vinogradu koji su punile kiše, služio je da se u toj kišnici rastvara plavi kamen, da se pravi bordovska „čorba” kojom su se tada gotovo isključivo prskali vinogradi. Nije bilo pesticida i hemije, pa je grožđe bilo slatko i zdravo. Uvek kad je prskanje otac i majka su me vodili u vinograd. Dok su oni s bakarnim kantama na leđima „kadili” čokote, ja sam se u hladovini oraha igrao zemljanim klikerima, jer su se staklenci pojavili tek kasnije. Ponekad sam se osmelio, zagazio i šmućnuo u vir, mada sam znao da će majka obavezno da me grdi, jer u letnjim vrućinama, pored žaba, mogla je u viru osveženje da potraži i poneka bezopasna belouška – ali ipak, zmija je zmija.

Proplivao sam na Moravi, koja je šezdesetih godina prošlog veka bila toliko čista da su šljunkoviti sprudovi bili prepuni raznobojnih školjki. Uvek kad bi majka i baba išle na Moravu da kisele konoplju vodile bi i mene, strogo vodeći računa da me drže na oku dok se brčkam u plićaku. Sve dok se jednom prilikom nisam otrgao i zagazio u bistrinu reke do kolja ispod kojeg je voda ispirala tanke strune konoplje.

Srce mi je tuklo kao u mladog zeca kad sam se mlatarajući nogama kao šotka uhvatio za koc koji je virilo iznad brzaka, i krenuo, bez da mi je iko to pokazao, da se puštam, prvo jednu ruku pa drugu – dok nisam shvatio da se održavam na vodi… Tako sam naučio na plivam i da ne potanjam kao sekirče. Kad su me videle, baba je počela da nariće, a majka da me grdi i naređuje mi da se vratim u plićak. Nisam je poslušao, sav srećan mlatarao sam rukama i nogama – ponosan što sam proplivao i što me je Morava primila u svoj zagrljaj.

Ispričah dosta – što mi nije bila namera. Zapravo, nisam ni mislio na pravo plivanje. Mislio sam na ono koje je preduslov da svaki čovek sastavi svoj život prema sopstvenim moralnim normama. Da ne robuje principima ni bilo kakvim trajnim vrednostima, da bude savitljiv i kadar da se snađe i „pliva” u svakom okruženju, u bilo kojim i kakvim društvenim odnosima – u svakoj politici i svakom režimu. Danas je takvo ponašanje sinonim uspeha takozvane nove klase, koja preplivava uvek tamo gde su novac i državni budžet. I čim ta politička opcija potone i propadne, plivači, to jest preplivači, prvi je napuštaju. Ko kraulom, ko prsno, ko mlatarajući kao šotka nogama i rukama, obavezno prave zaokret i ustremljuju se prema novoj politici koja je osvojila vlast i pogotovo važno – državni budžet. Setimo se samo kakva je bežanija nastala posle propasti Jugoslovenske levice ili JUL-a, u koju su hrlili svi oni koji su hteli delić vlasti, privilegija i para? Čini mi se da je do bola smešno i tragikomično videti koliko je najistaknutijih članova Demokratske stranke, koja je bila na vlasti, promenilo dres i „veru za večeru”, brzinom svetlosti se odreklo demokratskih vrednosti u koje su se kleli i učlanilo se u vladajuću partiju zauzevši visoke položaje. Ministarske i ostale. Neke od njih lično poznajem i zbog osećanja stida neću im pomenuti imena. Da li zbilja vladajuća partija koja danas vrši vlast misli da se njoj ne može i neće dogoditi tako nešto?

Pogotovu se stidim onih kolega iz moja branše koje ni same ne mogu da se sete koliko puta su preplivavale. Koliko puta su menjale značke na reveru, aplaudirale, klicale i agitovale za svaki režim. Ni njihova imena takođe nije nužno pominjati, jer cela javnost zna o kojim je i kakvim moralnim gromadama reč. Kojima je sasvim regularno da glasno i bahato podržavaju svaku vlast. Pitanje je samo koliki je ćar. Koliko uspevaju da štrpnu, odlome i naplate svoju političku lojalnost režimu? Sutradan, ako dođe do promene vlasti, oni koji vladajuću partiju podržavaju do poslednjeg dinara – prvi će je napustiti.

Moguće je da je retrogradno, nazadno i glupo ako čovek u današnjem vremenu sluša sopstvenu savest, ako su mu prava kičma i čist obraz najvažniji. Šta se događa sa takvima? Oni se marginalizuju, guraju u zapećak, poslovi im se sabotiraju i onemogućava im se Ustavom zagarantovano pravo na rad. Izloženi su podsmehu plivača kojima ništa nije sveto, koji preplivavaju prema potrebama nabreklih stomaka i punih džepova, uvek tamo gde se puši kazan, gde je šparkasa u koju svi mi izvršavajući svoje dužnosti prema državi ubacujemo novac.

Što se mene tiče, oduvek sam kroz život plivao u jednoj istoj vodi, uvek manje ili više uspešno, potanjao sam i izranjao, kobeljao se i mučio. Imao sam zvezdane trenutke kao olimpijac, ali i padove koji su me dovodili do ruba egzistencije. Ali, sve je to život. Oduvek sam trajao kao svoj i uspevao da se uspravim kao pritka mladog drena, da se borim da živim časno i dostojanstveno. Bez obzira na to kakvo je bilo okruženje, kakvi su bili društveni odnosi, koju politiku smo morali trpeljivo da tolerišemo.

Danas, u sučeljenoj i raspolućenoj Srbiji, to je veoma teško – pogotovu ako se čovek bavi javnim poslom koji je svima pred očima. Jer ćete se nekom sigurno zameriti. Danas, kad me teret prohujalih godina sustiže kao kad udariš dlanom o dlan, kada su mi kosti postale krte kao grana obzove ili kiselog drveta, želim da ostanem tu gde sam bio. U onom plićaku moje Morave, da se brčkam pod budnim okom moje majke dok ona i baka kisele konoplju. U plićaku, jer kako vreme neumitno prolazi, u socijalnom i društvenom ambijentu u kojem je dozvoljeno sve što je nekada bilo zabranjeno, kada su i deset božjih zapovesti postale samo slovo na papiru, kada je zlo ušlo u ljude, a politika nas sučelila i nahuškaala jedne na druge – shvatio sam da sam zaboravio da plivam.

*Glu­mac, sce­na­ri­sta i re­di­telj