Искусни инсајдер на сцени

Мултимедијални уметник Драган Папић био је колоратурна личност која је зрачила непоколебљивим идеалима и непоткупљивом људскошћу. Његова стваралачка енергија и животни кругови исцртани су у пројекцијама фантасте који својом уметношћу и манирима разбија табуе. Интелигентан и сензибилизован настојао је да својим пројектима сачува идеал слободе уз мото „Све што изгледа може постати бајка или уметност”.

По својим идејама Папић је посебан изданак своје генерације. Био је близак Студентском културном центру и Срећној галерији који су својом атмосфером и смелим концептуалним дискурсом седамдесетих година привлачили младе ствараоце. И сам је својим документарним фотографијама настављао континуитет сцене уносећи новине, а из тих година значајна је серија Папићевих полароида еротског садржаја. Део експлозије Београдског новог таласа је и пројекат „Дечаци”, који је претходио настанку групе „Идоли”. Овај Папићев рад био је више од промоције нове музичке групе, заправо, нови концепт профилисања стваралачког идентитета; маркетиншки подухват који је антиципирао стил свеопштег рекламерства у 21. веку. У „Leksikonu YU mitologije” Срђан Вејвода подсећа да је тешко било који концерт, журка или дешавање у Београду крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година могли да прођу без присуства Драгана Папића и његовог фотоапарата. Креативност и енергија младости обојене су искреном радошћу. Пријатељи су Папићев рад разумели и поштовали као аутентичну појаву на сцени, а део критичара је резимирао као „искусног инсајдера на сцени”, „хроничара симулираних ситуација”, „свеприсутног, проницљивог и друштвено добро лоцираног до краја осамдесетих година”.

У Папићевом животу и раду преломне су деведесете године. Тешка искушења ове ратне деценије осетили су он и његова породица; после мучних путовања на релацији Италија – Србија и многих долазака/одлазака раздвојили су се, кћерке Сара и Алиса остале су у Парми, а он у Београду.

Уметнички догађај представљала је деведесетих и промоција Публиковог календара са ИДИОТ „work”, нови Папићев рад који је представљао освежавање комуникацијског кода са средином. За њега је повратак на сцену био тежак, а пријем хладан. Промене су биле очите, Београд је његов град, али нове продичне релације су онеспокојавале.

Део Папићеве персоналности су наочари које је носио од детињства и чији је комплекс савладао, инсистирајући на њиховој упадљивости. Привлачио је туђе погледе и приметним стилом одевања наочари са бувљака разних дизајна и боја са уграђеним диоптријама, шешир, сако скраћених рукава, папуче и бакенбадри представљали су део уметничког пројекта и ругање ћудљивој моди, а били су и знаци нарушавања мало/грађанских конвенција.

За своје стваралаштво налазио је садржаје и занимљивости у својој свакодневици. Тако Драган Папић средином деведесетих ствара свој „Унутрашњи музеј”, сложену инсталацију у његовом стану у Палмотићевој улици са којом настоји да природност живота, спотаности и уметности структурише у једно тело. Постао је „цар бувљака” стварајући тоталну, свеобухватну процесуалну уметност. Ова својеврсна збирка куриозитета за аутора су рефлекс личног и колективног сећања, а артефакта у новом контексту добијају друго значење јер је битно шта они откривају. О томе сам имала згуснуте импресије фасцинирана амбијенталним поставком у Палмотићевој. Када је 2006. Рене Блок био уметнички директор Октобраског салона Папићев „Унутрашњи музеј” је уврштен у изложбени простор ове манифестације, кореспондирајући са темом Салона „Уметност, живот, конфузија”. Значајно признање Папићевој уметности је награда Октобраског салона 2000, а следеће 2001. године приређена је његова самостална изложба у оквиру овог Салона. Галерија Графичког колектива била је тесна да прими све објекте и друге куриозите из „Унутрашњег музеја”. Аутор је током трајања изложбе са великим еланом додавао и комбиновао артефакта, а посебни део перформанса била је уметникова мајка Анђелија која је седела у излогу и штрикала.

Убрзо су наступила још тежа времена безумља, а мисију независног појединца наставља 2020-тих под псеудонимом Др. Аган Папић, стварајући себи нове опонентне. Наиме, на интернету креира своје ново уметничко дело тако што сваког дана шаље десетине електронских порука онима који се у Србији „баве стварањем културног поднебља”. Игноранција и суптилна дисквалификација критичког мишљења индивидуалца су били најчешћи одговори на његове провокативне и понекад не баш пристојне поруке. Његова реченица „Моја домовина је слобода” анулира сваку „Проклету идеолошку острашћеност” против које се борио, схватајући да никад није било мање културе.

Комендијант случај у животу зна да помрси биолошко, физичко и креативно време, стварајући облаке бола и тишине, што се догодило Драгану Папићу.

Делимо мишљење оних који су на вест о смрти уметника у само неколико часова преплавили мреже својим сећањима, а резимиран је његов значај за београдску културу који је много већи од његових пројеката. „Папић се увек бавио нечим што нико пре њега није радио на тај начин. Он уноси неочекивано... Један (је) од оних уметника који сами по себи представљају уметничко дело”, мишљење је Дарке Радосављевић. И да се не заборави, националној култури остаје дуг да Драгану Папићу организује ретроспективну изложбу и публикује монографију.