СТО ДАНА И НОВИХ СТО ДАНА

"Сто дана" из наслова се односи и на време трајања преговора о влади и на време које се обично даје новој влади пре него што се започне са критиком. Сто дана настанка, а нарочито последња недеља, обиловали су чудесним преокретима. Влада је, после мучног натезања, требало да буде обнародована за Ђурђевдан. Али, тада је објављено да су преговори пропали. Сутрадан је образована посланичка већина ДСС-СРС. Она је изабрала Николића за председника скупштине. То је био почетак праве хистерије у "еврореформским" медијима. Србија се вратила у деведесете. Али, не по структури моћи, већ по бесомучној и професионално срамотној пропаганди.

Новинари и њихови пажљиво одабрани гости утркивали су се у објављивању опште пропасти и у позивању на побуну. Чедомир Јовановић је, на Б92 ("Полиграф", 9. мај), оспоравао да скупштинска већина уопште има било какав демократски легитимитет: "За Николића је гласала већина, али та већина није демократска, та већина није онаква каква мора бити да бисмо ми поштовали вољу те већине". Новинарка "Слободне Европе" хистерично се питала (9. мај) – по најгорим правилима РТС пропаганде из деведесетих! – "Ко је дао право Војиславу Коштуници и његовима да губе време наших и живота генерација које долазе?". Затим је пуштала изјаву једног високог руководиоца ЛДП (кога је она представљала као "историчара"), који каже: "Коштуница, заједно са партнерима из Српске радикалне странке, починио је велеиздају земље која је већински опредељена у правцу европских интеграција и демократије. Данас сваки дан проруске тј. просовјетске, проауторитарне, прототалитарне, антидемократске, антилибералне политике – кошта Србију најмање онолико колико су пале вредности српских предузећа на берзи црног понедељка".

Очекивао се долазак "ветерана 5. октобра" у Београд, пред "велеиздајничку скупштину". Скупштина је одједном постала нелегитимна, а Србија је престала да буде демократска земља. У политичком смислу све је постало дозвољено. И сви су знали да то – "све је дозвољено у борби против просовјетске, проауторитарне, прототалитарне, антидемократске, антилибералне власти" не говори ни Чедомир Јовановић, ни радио Слободна Европа. Знали су да то говори неко ко стварно има снаге и моћи да може да одува демократију у Србији и уприличи тај легендарни "6. октобар". Србија је стављена пред избор: или Томислав Николић, или демократија. И тај избор је био толико реалан, тако кондензован, да се по српским медијима и институцијама, та три дана, просто могао опипати рукама.

Пропагандна лавина и отворено застрашивање уродили су плодом. Људи који доносе одлуке у ДСС-у могли су да сагледају све размере политичког рата до истребљења који их чека. Устукнули су и послали сигнал да су спремни на обнову преговора. Тако је почео још један преокрет. Друга страна је већ била довољно притиснута да и она начини неопходне уступке. У четвртак је ДС донео одлуку о враћању процесу преговарања. У петак је договор био постигнут.

Завршна перипетија настала је када је требало сменити Николића и до уторка, у поноћ, изгласати владу. Радикали и социјалисти су могли да учине да се тај рок пробије (за ЛДП је било јасно коју команду ће дати њихов даљински управљач). Они, међутим, нису опструисали избор нове владе. Објаснили су то жељом да "играју поштено" и да Србија не иде у нове изборе у тренутку када се решава питање Косова. Можда су и једноставно проценили да ће нова влада ионако бити изабрана. Судија Вучетић већ је дао објашњење да је важно да је процес избора нове владе започео. "Не свира се крај утакмице када је гол-шанса, макар је време истекло, већ се мора сачекати да се акција заврши", сликовито је објашњавао. А можда је склопљен и неки "џентлменски договор", чије ћемо последице тек у будућности сагледати.

Било како било, Србија је, после сто трауматичних дана, добила другу владу Војислава Коштунице. После вртлога који се у ђурђевданској недељи изненада отворио под нама, поново смо у мирнијим политичким водама. Наравно, сто дана поштеде је у Србији ретко давано било којој влади. Једино је, можда, Ђинђићева влада имала тих три месеца затишја. Али, то је била послереволуционарна влада, иза које је у том тренутку стајало 64 посто парламента и 100 посто медија. Већ Коштуничина прва влада имала је мањину у парламенту и већину медија против себе. Зато је још 4. марта 2004. проглашена за "бастарда" и "политичку наказу".