Живот је мајстор ироније

Требиње – У наставку научног скупа „Песничко дело и мисао о поезији Милована Данојлића”, говорило се о Данојлићевом сатиричном песништву и његовој поезији за децу.

Ристо Тубић је скренуо пажњу на књигу епиграма „Црно испод ноктију”, коју је назвао песничким делом. Живот је такав мајстор ироније, примећује Тубић, да му ни један писац није раван. У овој књизи аутор пажљиво чува меру, показује са 1624 епиграма како је људско мишљење, посебно песничко, нарочито комично-сатирично, потенцијални лавиринт у којем се може ходати у свим правцима, без јасне ознаке и без унапред одређеног пута.

Јован Пејчић осврнуо се на историјско у лирици Милована Данојлића, које није од кова једног Ракића (косовски стихови), или Раичковића („Сувишна песма„), или Симовића („Уочи трећих петлова”, „Источнице”), код којих се све види и именује, него се код њега историја помера у дно речи или песничке слике, а повесне личности и догађаји постају „колективне светле фикције” и симболи којима се српски свет води кроз време: симболи духовног и животног трајања и опстанка. У томе је Данојлић као наш савременик и наша савест – недостижан међу песницима свога доба.

Више радова посвећено је поезији за децу. Зорана Опачић, чији рад је посвећен Данојлићевој поезији „између два света”, каже да непрестано преиспитивање стереотипа и сучељавања крајности  – сведочи о здравој критичкој свести, која не подлеже „страху од промаје”, о поновном успостављању завичајног, националног, културног, и личног идентитета. Јован Љуштановић је разматрао коришћење игре у поезији Милована Данојлића. Он сматра да је наш познати песник мало пажње посвећивао фолклорном наслеђу поезије за децу. Данојлић не пева успаванке, не цупка, и не ташуна, не разбраја, не баја, не задаје брзалице. Уз Александра Вуча, Данојлић је најрадикалнији у раскидању са фолклорним наслеђем у поезији за децу.

Валентина Хамовић је указала на Данојлићев концепт „наивне поезије”. Овај термин песник је први пут поменуо у тексту „ка стварном разумевању дечије песме” (1963). Чини то дискретно и успутно. Користи га као закључак на крају својих опсежних и илустративних анализа, или као још један могућ и прихватљив опис у функцији дечје песме. Говорећи о раним песмама Милована Данојлића, Светлана Шеатовић-Димитријевић запитала је „да ли се први Дучићи у воду бацају”. У поезији Милована Данојлића ране песме чине једну целину која се може описати као младалачка, али и храбра, иновативна, подложна утицајима актуелног читалачког искуства.

Данојлићева песма за децу, истиче Недељка Перишић, у високом степену наратизована, богата радњом и живим, пластичним ликовима, у најлепшем смислу те речи занимљива је младом читаоцу који, према речима Пере Зупца, нестрпљиво прескаче описе и тражи радњу.

Бранко Летић је говорио о завичају и туђини, у „пешчаном монологу”, Бранко Брђанин о Данојлићу и „драмској” поезији, Александар Милановић о Данојлићевој лексици: од архаизма до кованица, Марко Аврамовић о „урођеничким псалмима”, Предраг Петровић о лирским просторима у Данојлићевим  збиркама „Чекајући да стане пљусак” и „Пред океаном”, Соња Веселиновић о Данојлићевим препевима с енглеског, Мина Ђурић о Данојлићу и римским лиричарима, а Јасна Алексић о егзистенцијалној поезији човека у збирци „Мишја рупа”.

Последњег, трећег дана научног скупа, после литургије у Херцеговачкој Грачаници, која је помен Јовану Дучићу, биће представљене две књиге Матије Бећковића: „Најскупља српска реч”, и „Најважнија српска реч”, а затим и зборник радова „О песмама, поемама и поетици Матије Бећковић” о којем ће говорити Александар Јовановић, Миодраг Матицки, Јован Делић и Драган Хамовић. Научни скуп завршава се песничком вечери посвећеној Миловану Данојлићу.

Догодине, научни скуп, највероватније, биће посвећен песничком делу Алека Вукадиновића.

Зоран Радисављевић

-----------------------------------------------------------

Између Поатјеа и Требиња

Организаторима научног скупа, Милован Данојлић послао је писмо у којем се, између осталог, каже: „Раздаљина између Поатјеа и Требиња одвећ је велика да би је добра воља могла лако савладати. А ту је и она друга раздаљина, која се мери годинама. Прву песму сам објавио у ’Листу младих’, гласилу београдских средњошколаца, 1954. Од онда је прошло 58 година, и свака је увећала количину мог умора. Како сам, донедавно, у сваком часу био спреман да кренем на пут, тако су се, у последње време, намножиле физичке и психичке сметње за предавање тој врсти пустоловина.”