Поход на безнадежне

Поодавно на предизборној сцени, прецизније иза ње, није било толико љутитих, разочараних, колебљивих, неопредељених или бирача који не намеравају да се на Ђурђевдан појаве пред гласачким кутијама.

Оних из простора безнадежности који мисле да у Србији постоје две врсте људи.

Једних, на власти, којима је све допуштено, који раде шта хоће или уопште не раде, који никоме не одговарају. Диспечера који задужују Србију, скрећући новац у сопствене или тајкунске џепове, који су заједно с производњом уништили и оптимизам.

Других, који морају да раде све што се од њих очекује или уопште не раде – захваљујући првима, који се ништа не питају сем док не дођу избори, који грцају под порезима, али се очекује да уредно плаћају кућне рачуне и  промашаје првих.

То су они који на питање да ли ће после избора бити боље, себи одговарају: неће. Они који кажу: сви су већ били на власти, имали су прилике да се докажу, а знамо како се то завршило. Они који процењују да ће остати губитници и да су вечити добитници само политичари и камарила око њих.

Они који међу „народним првацима“ које имамо на обзорју под шљивама не виде неког ко ће стварно ствари променити набоље. Они које нико није разуверио да политичари сматрају да је народ глуп па могу да му обећавају куле и градове.

Раније је постојала групација негде око центра, с леве или десне стране, која је представљала солидан барометар политичких гибања. Чинећи оно што се зове „средња позиција“, гласали су својевремено за Војислава Коштуницу и Бориса Тадића – уводећи Србију у време кохабитације од које се ни до сада није опоравила. Прогутали су коалицију демократа и социјалиста.

Данас је увећан број љутитих – читај разочараних, и неопредељених – читај апатичних бирача. Укључује и оне који су колико до јуче у смислу својих политичких наклоности били или генетски програмирани или форматизовани догађајима.

Оних који су заиста били активисти неке политичке опције и идеје, а данас, осећајући се превареним, желе прво да добро размисле да ли да гласају или за кога да гласају.

Криза у којој живимо, неиспуњена обећања којима смо окружени, одвојеност власти од изборне базе, све је то узроковало да се многи животи изокрену до те мере да су људи погубили ентузијазам или фанатизам – зависно како то посматрате – према странкама које су некада подржавали.

Политичари сада умилно покушавају да их мобилишу, да их мање или више убедљиво разувере. Почело је велики лов на неопредељене и разочаране душе, на оне који очекују нешто ново.
ЛДП нуди Преокрет, УРС прича о „заокрету“, СНС о „покретању“.

Страхом од кажњавања или апстиненције највише су опхрване Тадићеве демократе. Разумљиво. Они су били на власти протекле четири године које ће се придружити колекцији проћерданих шанси још једне српске генерације.

Од девет обећања са претходних избора, испуњена су два и по: добили смо кандидатуру за ЕУ и безвизни режим и стабилне пензије. Од обећања да ће бити 200.000 нових радних места, добили смо 400.000 мање радних места него пре четири године.

Узалуд је функционер ДС-а Горан Јешић говорио да његова странка прво треба да се извини бирачима за све што није урадила па да тек онда уђе у кампању. Уместо тога, штету би требало да надокнади лично Тадић својим свакодневно пажљиво дотериваним ТВ ауторитетом и маркетиншки уздизаном популарношћу.

Не изненађује ме да је председник Републике превремено поднео оставку на положај и похитао да помогне странци чији је шеф. Покушаће, не без ризика, да тријумфује на два колосека: председничком, где су му ветрови наклоњенији, и парламентарном, где је много неизвесније.

Мораће да мотивише на гласање неопредељене и разочаране бираче ДС-а. А таквих су „жути“ током минулог периода прикупили више од било ког другог политичког ривала.

Трка се увођењем председничких избора у игру персонализовала се на Тадића и Тому Николића који се боре у истој политичкој равни: проевропској. Како велики део „средње позиције“ прижељкује победу управо те опције, како ће ДС и СНС однети лавовски део тих гласова, њихов клинч је неизвеснији него икад раније.

Свестан сам чињенице да се већина Срба пре опредељује према имену и презимену кандидата него према програмима које заступају. Што значи да председничка трка личности треба да засени парламентарну.

Но, може ли се Србија свести на две опције и два кандидата. Било би то сувише поједностављено. Не би ваљало. Сувише су слични, барем реторички. А и не немамо председнички већ парламентарни систем, без обзира што то у пракси није тако изгледало.

Дакле, кандидатима за председника остављам да се представе као кандидати свих људи, а не странака којима управљају. Нешто сумњам да ће тако бити, али то је што је.

Враћам се парламентарној сцени. Србији требају стабилност и легитимитет власти – што подразумева изолацију екстремних елемената политике. Тако барем налаже рационална логика.
Али, рационални бирач поставља себи питање: како да гласам за оне који су ме довде довели?

Или: како да гласам за иста стара лица вечитих губитника, а ово баш и није неко време за експерименте?

Прво питање брине демократе. Друго се односи на напредњаке. Ако ДС нема намеру да се извини за неиспуњено, зашто Томини пропуштају прилику да одлучније разбију дилеме и залече ране В. Ш. беџа који су дуго носили на реверу.

Што би требало да значи да и највећа партија власти и највећа странка опозиције – у мањој мери њихови мањи савезници – могу да плате цех љутитима и разочаранима. Први више, други мање.

Колико год се страначки лидери трудили да будућност осликају пастелним тоновима, горка стварност открива само затамњене хоризонте. Мало је светлости која би могла да обрадује бираче жељне визија, промена и креативности.

Проевропски блок несумњиво ће тријумфовати – што је добро јер би у супротном било изузетно тешко управљати земљом у временима кризе која нас и даље чекају – али која ће се од две заставе тог блока подићи на јарбол у Немањиној?

Колика ће бити излазност, колико неопредељених до краја? Да ли ће главни актери у последњи час смислити неки шоу да би придобили аудиторијум скептичних, без обзира што они са све мање симпатија гледају њихова лица?

Једно је сигурно: за промене сценарија и скрипта све је мање времена. Уколико не стишају осветољубивост, уколико не разбуде апатичне, кључни протагонисти наше политичке сцене мораће да се помире да су њихови предизборни перформанси једне додатно разљутили а друге баш успавали.

И сад шта? Тешко је предвидети како ће тећи парламентарни, председнички и локални избори – што бирачу омогућава да сложеност својих расположења оловком искаже на различитим листићима.

За сада је осећај љутње и потребе кажњавања и те како присутан. Али, што смо ближе изборима, дилеме ће се рашчишћавати. Аналитичари већ кажу да ни црно расположење ни бели листићи не могу озбиљно да утичу на одзив, да ће гласати око четири милиона људи и да ће пропалих гласова бити мање од три одсто.

Ако је процена Цесида тачна, Срби ће искористити прилику примењене демократије да кажу шта мисле о својим политичарима, да покажу да народ није глуп.

У супротном, био би то један лош Ђурђевдан.