Шангај, оличење сна

Од нашег специјалног извештача

Шангај – Тешко је замислити да у овом граду није било облакодера све до 1980.

Каква драматична промена хоризонта: са видиковца Светског финансијског центра на 474 метра висине посматрам 2.000 зграда виших од стотину метара. Највише на свету.

Висина је изгледа урбана мера успеха. Давно су у Кини грађена чуда. Велики зид. Или храм Ши Бао Заи на јужној обали реке Јангце, висине 12 спратова који и даље стоји приљубљен уз високу литицу – без иједног ексера.

Пада ми на памет теорија о цикличном кретању историје Ибн Халдуна. Висина је опчињавала Америку почетком 20. века. Сада се богатство и моћ поново враћају на исток. Шангај већ има двоструко више облакодера него Њујорк.

Небодер до небодера чија стакла ноћу блеште у разнобојним неонским одсјајима раклама. Свака велика светска компанија, сваки светски бренд који иоле држи до себе настанио се овде. Кина ће до 2030. претећи Америку и постати највећа економска сила света.

Оличење кинеског сна, Шангај, за две деценије је удвостручио своје становништво на 21 милион. Пет милиона људи дневно ујутру улази и увече напушта „Париз истока“.

Пословно средиште Кине је ужурбано, пулсира енергијом, мада по чувеној пешачкој улици Нанџинг гледам и оне који су ту само да би гледали друге. Редови за метро у шпицевима добијају астрономске пропорције. Улице по којима су се пре 20 година тискали бициклисти, данас су закрчене аутомобилима.

„Сваког дана у Шангају се региструје око хиљаду нових аутомобила“, каже поносно лађар док са мора, крстарећи луком, посматрам змијолике колоне возила на копну.

Међународна агенција за енергију предвиђа да ће се до 2030. број аутомобила у Кини уседмостручити – 140 кола на 1.000 становника. Податак да ће то бити око пет пута мање него по Европи само наговештава да је земља тек на почетку путовања.

Пут је више него амбициозан, али и неизвестан. Тешко да у Кини постоји други град у коме је питање изазовније: да ли ће прва генерација Кинеза рођених у време прокламоване политике једног детета рећи збогом Партији и окренути се „Пради“ и „ферарију“?

Ова „Барбери-Вивијен Вествуд-Картије“ генерација само је још једна од потврда докле је, и колико брзо, Кина стигла у свом успону на место друге економије света. Од сеоског до урбаног, од сиромаштва да дизајнираног кашмира само у деценију-две. Они су победници.

Шангајем доминирају „бао фа ху“ – експлозивно богати. Показују ми младића чији отац поседује више хотела и „око 2.000 станова“! Причају о другом припаднику прве елите богатих, неком ко производи само сићушну компоненту за „Шарпов“ мобилни телефон. Довољно да власник за учлањење у овдашњи престижни голф клуб плати годишњу чланарину од 180.000 долара. И све то за мање од десет година.

Новац, новац, новац.

Незадрживи економски раст неумитно је донео социјалне разлике које није лако ускладити са деценијама учења о социјалистичком егалитаризму. Притиснут богатством, Шангај је место које одмах асоцира на непоравнате контрасте најмногољудније земље света.

Недавно заседање Народне скупштине послужило је као прилика за критике Кинеза на рачун луксузне одеће и галантерије које носе неки од њихових народних посланика.

„Да ли ти посланици заиста представљају народ, да ли је наша земља заиста постала тако богата?“, упитао је један Кинез на Интернету коментаришући фотографију Ли Сјаолин, ћерке бившег премијера Ли Пенга одевене у комплет „Емилио Пучи“ који кошта 1.500 евра.

Рурална Кина са својих 900 милиона људи у великом је контрасту са 400 милиона становника урбане Кине који су учинили да је земља већ постала трећи највећи потрошач луксузне робе на свету, а 2015. би могла да постане и први.

Људи у куповине код „Луј Витона“ долазе са кесама пуним јуана. Ништа не може да их задржи. Ни хладан ветар са реке Хуанг Пу која, правећи широк тунел који ових дана крчи пут свежини, сасеца град на два дела: нови, Пудонг, на истоку, и стари, Пући, на западу.

Реком тихо плове туристички бродићи, дереглије, тегљачи, шлепови и барке са огромним бимовима са којих се пројектују слике „шевролета“ или „јагуара“.

Кина је 2003. послала човека у космос, али општи бум није ни дотакао удаљена села и њихову сиротињу. Савремена технологија још се није спустила у руднике угља који Кину хране енергијом – по цену многих људских живота.

Изузетан притисак да се оствари успех у школи и нађе посао узрокује да је Кина у светском врху по броју самоубистава: један покушај на свака два минута, више од 280.000 извршених пре две године, најчешћи узрок смрти Кинеза између 15 и 35 година.

Пробој у супермодерност, и иза ње, препун је контраста. Уличне тезге поред бутика „Долче Габане“. Мотоцикл „чанг јианг“, кинеска верзија „бе-ем-веа“ из времена Другог светског рата, у чијој приколици седи девојка загледана у Ај-Пед. Раскошне хотелске собе усред загађеног града.

Но, економски динамо све окреће великом брзином. Стигли су стакло, метал и неон реклама чија се светла ноћу преламају по фасадама нободера. Пудонг са висине гледа Пићи, који је, прибијен уз земљу, својом питорескном архитектуром пратио векове турбулентне историје. Једино што име је заједничко је космполитизам.

Шангај је сачувао неки старе квартове који су 1930-их били архетипски симболи егзотике и мистике Оријента, остављајући апсурдне реконструкције изгубљене прошлости туристима. Други делови града су једноставно збрисани да би отворили драгоцени простор градњи.

Има ту и много неодговорених питања.

Владајући марксизам спаја се са учењем таоизма и конфучијанства. Једнопартијски систем избацио је на Форбсову листу 95 доларских милијардера. Око 2,7 милиона Кинеза су доларски милионери.

Архитекта Аи Веивеи – слављен је као једана од твораца Птичјег гнезда, стадиона-иконе пекиншке олимпијаде – ухапшен је због протеста око људских права.

Шангај, „Град на мору“ што је у преводу његово име, је место сусрета старе и нове Кине. Храма Буде од жада, Баште Ју или старог базара се једне стране, ТВ торња Оријентал што цепа небо, луксузних хотела и пословних зграда с друге.

Симбол савремене Кине незамисливе у време идеолошки ригидне Културне револуције 1966–76. Не знам ни да ли је баш тако замишљао бивши председник Денг Сјаопинг када је пре три деценије први говорио о социјализму кинеских карактеристика, када је прокламовао начело да није важно које је боје мачка – под условом да лови мишеве.

Кина, утисак је, јури промишљено иако се после дремљивих векова многи, каткад и болно, навикавају на брзину промена.

Савременост не карактерише само техно-фантастика Кинеза у свемиру – горе, или супер брзих возова – доле. Укључује максимум ширења људске активности. Људи овде верују у прогрес.

Како и не би, гледајући на Пудонг. Пре 20 година тамо су биле мочваре. Данас у индустријској зони која је прва обзнанила почетак великог економског отварања Кине ка свету живи пет милиона људи.

За само неколико деценија град је доживео незамисливе промене чија су сведочанства свуда видљива. Шангај је пре две године од Сингапура преузео титулу најзапосленије контејнерске луке света. Сав у експлозији, преузео је и познатог фудбалера Николаса Ањелку. Плаћен шест милиона евра по сезони, игра за овдашњи клуб Шенхуа.

Фасцинантна трансформација не пролази без траума, а Шангај је аутентичан сведок успона – који оставља ожиљке. Није необично да је носталгија за старим Шангајем једна од честих тема кинеске кинематографије.

Последњи „удар“ домаћини из фирме „Хуавеј“ приредили су ми при одласку, на путу за аеродром Пудонг. Од центра до терминала стижем за седам минута и 20 секунди. Толико Маглеву, најбржем возу на свету на магнетној левитацији треба да пређе трасу од 30 километара! Чудо. Оперативна брзина је 431 километар на сат, а кажу да би могао и много брже.

Поглед није у стању да ухвати крајолик, па изгледа као да је неко прозирним желеом премазао стакла. Кина у будућност хрли брзином невероватном за мастодонта.