Поетично и емотивно
"Маска" је први драмски текст Милоша Црњанског (1918), који се експлицитно бави декаденцијом друштвених елита, представљајући њихове незадрживе страсти путем којих оне настоје да негирају монотонију и пролазност живљења. Реч је о лирском, у одређеној мери и експресионистичком комаду, драматуршки невешто конципираном зато што му недостају озбиљнији сукоби и разрађенији ликови, а жанровски дискутабилно одређеном као "поетична комедија" (дискутабилно у смислу у којем је Чехов, на пример, "Галеба" одредио као "комедију").
Представа у режији Горчина Стојановића је стилизована и врло естетизована интерпретација текста, која успева да уверљиво прикаже фриволну сензуалност друштва које је Црњански јасно дефинисао, док сомборски ансамбл прецизно представља низ тих трагично декадентних ликова. Ивана В. Јовановић у улози Генералице најжешће отелотворује необуздану жељу за задовољењем своје сексуалности, зрела је и очајна до цинизма, и нема поноса у настојањима да уграби љубав.
Као што је и писац одредио у дидаскалијама текста, лик Глумице је веома сличан лику Генералице, и такође заводљив и страстан; али, Глумица је млађа и мање цинична (Кристина Раденковић). Бранислав Јерковић ствара лик Чезара као незаинтересованог и млитавог, извесно недостојног њиховог љубавног интересовања, а Душан Јовић игра Бранка Радичевића, елегичног и уморног песника који не престаје да тражи заборав у алкохолу… У представу је укључен и делартеовски лик тужног Пјероа (Игор Лерић), обучен и нашминкан у бело, као фантазам; он коментарише радњу суптилним и сугестивним гестовима, дирљиво истичући меланхоличну трагичност људског положаја.
Изглед сцене је сведен, стилизован, атрактиван (сценограф Горчин Стојановић, костимографкиња Лана Цвијановић), а музика Шопена, Листа и Брајана Ина у функцији је наглашавања поетског аспекта игре, односно у први план извлачи неизбрисиву чињеницу усамљености ових ликова. Представу карактерише и игра сенки и употреба маски, што су захвални сценски знакови јер су амбивалентни и вишезначни, и овде утврђују факат пролазности и смрти, проблематизују идентитет, однос између стварности и илузије…
Иако су теме којима се Црњански у "Маски" бави често у домену општих места, чињеница да их редитељ стилизовано представља изгледом сцене, употребом микрофона, начином игре, итд., представу чува од пада у баналност и стереотипност. Стилизованост израза је важна јер показује да су ови ликови у својој суштини патетични, док представа то није, јер се путем условности према њима гради дистанца. Дакле, "Маска" Горчина Стојановића поетично и емотивно узбудљиво представља очајничку потрагу за смислом у једној трагичној конституцији света, али због значењске оскудности текста не постиже истински вредне уметничке резултате, односно остаје на површини третмана низа значајних питања.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
