Муфтију за председника

Господин Војислав Шешељ учинио је лошу услугу својој странци именујући своју супругу за председничког кандидата. Још бесмисленије јесте када сада госпођа Вјерица Радета, председница Извршног одбора Српске радикалне странке, каже како ће кандидат ове странке, госпођа Јадранка Шешељ, „убедљиво победити још у првом кругу“ и да „нема тог јунака који би јој изашао на црту“. Признајем, ништа смешније на политичком плану у овој нашој земљи нисам чуо у последње време од оваквог јуначења.

Ако је Шешељ проценио да ће управо кандидатуром своје супруге помоћи једној или другој странци, од две највеће, највише је понизио своју странку, која је прво истакла председничку кандидатуру господина Мартиновића. Онда су ваљда након озбиљних дискусија на Централној отаџбинској управи закључили „да госпођа Шешељ побеђује још у првом кругу“ и променили кандидата.

Заправо, војвода је из Хага показао како се и из даљине командује странком, с тенденцијом увођења породичне династије. Можда је господин Шешељ помислио ако је могао Бил Клинтон да подржи своју супругу у страначком надметању с господином Обамом, што не би могао и он да кандидује Јадранку. Само што Јадранка, ипак, није Хилари. А ни ми нисмо Америка.

Можда све то и није тако једноставно како мени изгледа, мотиви за председничку кандидатуру у Србији врло су сложени: од тога да се некоме другом поквари изборна рачуница, да се некоме „смести“, до жеље да се узме новац предвиђен за кандидате или направи најобичнија лична промоција. Јер, када уза све то иде и не баш мали новчани износ, што се не бисмо кандидовали? Ем смо на телевизији, ем узећемо лепе паре. Успут се можемо мало и договорити, ко нам и шта понуди, ко да више у сваком погледу.

За председничке изборе пријавио се и мој пријатељ, уважени професор Зоран Драгишић, испред „Покрета радника и сељака“. Зна да не може да победи, на телевизији га сасвим пристојно има, шта остаје онда као његов мотив? Мораћу да га питам, иако одговор знам.

Кандидат за председника Србије јесте и главни муфтија Исламске заједнице у Србији господин Муамер Зукорлић. Иако су због те кандидатуре сада скоро сви скочили на господина Зукорлића, мени та његова намера изгледа сасвим у реду. Ако би председник Србије био главни муфтија, аутоматски бисмо добили огромне инвестиције од Саудијске Арабије, Ирана, Катара и Кувајта, а сви кажу да су стране инвестиције главни залог наше светле будућности. Господин Зукорлић сигурно може да обезбеди велике стране инвестиције. Купали бисмо се у нафти и у доларима, показали бисмо целом свету да смо једна верски врло толерантна држава и мултикултурално друштво. Могли бисмо да уведемо и шеријатско право – да сваки мушкарац има право на најмање три жене, да нам жене обавезно буду покривене од главе до пете, чиме би аутоматски био смањен и број сексуалних деликата. Можда би нам Иранци, осим нафте, испоручили и нуклеарну технологију, па да и ми направимо „бомбицу“ што је за статус глобалне силе и најважније. Јер, Иранци имају ајатолахе, а ми нашег муфтију. Како год да окренеш, господин Зукорлић ми изгледа као најозбиљнија бизнис варијанта за будућег председника Србије.

У чему, заправо, греше скоро сви? Понављају да ће они сигурно победити. Никада нисам чуо да било која странка на Западу у предизборној утакмици тврди да ће сигурно победити на овим или оним изборима. Таква ароганција може само да штети, то је контрапродуктивно јер гласачи могу да закључе: ако сте толико сигурни у своју победу, шта ће вам онда и мој глас? На Западу нико јавно не наступа бахато и победнички пре него што се и победи на изборима, максимум претенциозности јесте да се надају победи уз помоћ гласача, али никако и никада да ће сигурно победити.

Уз малу резерву, Србија још увек није Запад...