Србија разговара: Када ће бити отворене тајне архиве

Европски парламент од Србије очекује доношење закона којим би био решен проблем заоставштине бивших тајних служби. Идеја о доношењу прописа којим би били отворени тајни досијеи из доба комунизма није нова и, као предлог СПО-а, чека на разматрање још од 2004. године. Закон су декларативно подржавале мање-више све странке, али када је о томе требало да се гласа изостала је подршка ДС-а и СПС-а.

О томе да ли има изгледа да и Србија, као и све друге посткомунистичке земље, добије закон о отварању тајних досијеа и како исправљањем историјских неправди спречити да се не учине неке нове, за „Политику” говоре Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, и Александар Југовић, посланик СПО-а.

Политика: Да ли постоји могућност да закон о отварању тајних досијеа буд донет у садашњем скупштинском сазиву?

Хомен: То је технички могуће већ сада. И Влада и Скупштина могу да одлучују у пуном капацитету све до дана одржавања избора, 6. маја. Међутим, добра пракса европских земаља подразумева да скупштина не заседа у време изборне кампање и зато би и за законска решења требало сачекати нови сазив Скупштине.

Југовић: СПО је још 2004. године покушао да на дневни ред парламента стави закон о отварању тајних досијеа. У децембру 2010. године поново смо то тражили. Пре две године, господин Хомен и ја водили смо разговоре у вези с Предлогом закона који је писан по највишим европским стандардима и који садржи искуства свих посткомунистичких земаља. Тада смо се сагласили с тим да је закон добар и тражили смо да буде по хитном поступку стављен на дневни ред, међутим изостала је подршка СПС-а и ДС-а. Сматрамо да је потребно што пре донети тај закон. То је било једно од главних обећања ДОС-а 2000. године и мора бити испуњено да не бисмо довели грађане Србије у ситуацију да на изборним листама буду агенти или сарадници служби безбедности. Бугарска искуства показују да је 139 посланика после демократских промена, четири министра и неколико стотина дипломата било у сарадничкој мрежи њихових тајних служби, као и 11 од 15 владика. То отвара сумњу да би нешто слично могло и у Србији да се догоди.

Хомен: Питање отварања досијеа јесте питање основних људских права. Нико од нас не жели да се политиком баве они људи који су својим акцијама и својим позицијама у тајним службама угрожавали људска права. Отварање досијеа надовезује се на већ донет Закон о рехабилитацији и предуслов је за закон о лустрацији. Садашња влада, односно ДС, који је био стожер, није могла да стави на гласање закон за који се знало да нема подршку парламента. Жао ми је што опозиција није хтела га да подржи. То нам говори да се одређени људи и из владајућих и из опозиционих странака плаше тих досијеа.

Грађани имају право да знају шта су радили људи који се баве политиком и јавним животом, да ли је њихова сарадња са службом била на финансијској основи или је била мотивисана страхом и претњама и да ли су тиме угрозили нечије животе. Треба бити врло опрезан јер се зна да су службе криле доказе и да су уништавале досијеа.

Политика: Многи досијеи су уништавани после 5. октобра 2000. године. Да ли постоји могућност да се део те грађе реконструише?

Југовић: Да, то је учињено у Источној Немачкој. Ја сам убеђен да се у државним структурама налазе људи који су били у сарадничкој мрежи и њихов посао на местима с којих се одлучује усмерен је против уласка Србије у Европску унију јер ЕУ инсистира на томе. Зато је веома битно да се овим законом предвиди списак имена људи који су чинили несрећу суграђанима које су уходили са смртним последицама и који би на тај начин били изведени пред лице правде. Веома је битна припрема досијеа, да постоји комисија као независно тело да не би дошло до злоупотребе. Од октобра до децембра 2000. године уништено је око 40.000 страница досијеа, и то за период од 1998. до 2000. године. Сви они који кажу да у досијеима нема ништа не говоре истину јер не би припадници државне безбедности Слободана Милошевића спаљивали управо податке из периода који је најбитнији у вези са злочином на Ибарској магистрали, покушајем атентата на Вука Драшковића у Будви, убиством Славка Ћурувије. Ту су трагови политичких убистава, шверца цигарета, тајкунска питања и све оно што је као наслеђе пренето у 21. век. У Источној Немачкој уништено је 160 километара листова досијеа, 50 километара података на целулоидној траци и све то није омело људе који су посвећени откривању историјске истине да реконструишу и да нађу доказе како би се спречило да и даље у тој земљи на руководећим местима седе људи који су први кандидати за кривично процесуирање.

Зоран Мијатовић је, као заменик начелника ДБ-а, тражио после 5. октобра од Душана Михајловића да се спроведе истрага у вези са спаљивањем и уништавањем документације тајних досијеа, али Михајловић на то није реаговао. По његовом сведочењу, око 150 радника ДБ-а учествовало је у уништавању досијеа.

Политика: Да ли би отварање тајних досијеа могло да угрози националну безбедност?

Југовић: Онај ко тврди да ће тиме пасти безбедносни систем не говори истину, јер су отворени досијеи у свим бившим комунистичким земљама и нигде није пао безбедносни систем нити је била угрожена безбедност. О грађанима бивше СФРЈ вођено је 2.800.000 досијеа до 1966. године.

Хомен: Нашу историју су обележили злочини у вези с борбом за власт и тајне службе су ту одиграле кључну улогу. То имамо у судским пресудама за убиство Ивана Стамболића и у случају атентата на Ибарској магистрали. И последње убиство премијера Зорана Ђинђића су починили припадници Јединице за специјалне операције. Поставља се питање, на који начин једном заувек можемо да станемо на пут злоупотребама државних органа тајних служби од стране политике. Ако то не зауставимо сада, то може да се понови. Мислим да је кључ у отварању досијеа. Ако људи одговарају за такве ствари, добро ће да размисле да ли ће то да понове. Овај закон је нешто што је добро за Србију, а не додатна обавеза коју нам намеће Европски парламент.

Политика: На који начин наћи равнотежу између интереса националне безбедности и људских права да се сазна истина о политичком прогону?

Хомен: Досијеа људи који играју улогу у политичком животу треба да имају приоритет. То треба да утврди независна комисија јер ту сигурно има и нетачних података. Постоје људи који су данас активни службеници ДБ-а. Они треба да буду проверени, али не мора шира јавност да зна за то.

Имамо и ниво доушника који су уходили за новац и ја бих волео да се имена тих људи знају јер је то нешто што није морално.

Југовић: Мислим да је закон плод најбољих решења држава које су отвориле досијеа. Закон у себи садржи формирање независне комисије коју би предлагала влада, Врховни касациони суд и друге институције. Битно је пре тога изместити досијеа из БИА у центар за досијеа да не би дошло до поновних злоупотреба дописивањем и преправљањем. Битно је и то на који начин ће сваки грађанин моћи да упути захтев да дође до досијеа и да у јавности не буду дискредитовани људи на фингиран начин. Циљ је да се направи дисконтинуитет и да се служба очисти заувек од људи који су на неморалан и нечастан начин кривичним делима обављали функцију доушника.

Политика: Шта је спорно у Нацрту закона?

Југовић: За поједине припаднике власти и опозиције споран је део закона који каже да ће комисија сачинити списак свих сарадника служби који су учествовали у праћењу грађана и састављању досијеа с трагичним и тешким последицама ради њихове кривичне и друге одговорности, као и да спискови тих људи буду објављени у извештају о активности у којима су учествовали. Неки људи мисле да ће на тај начин појединци бити обележени.

Хомен: Та реченица поставља питање морала и кривичне одговорности. Онај ко зна да учествује у нечијем убиству зна да чини кривично дело. Ту не би смело да буде дилеме.

Политика: Људи који су учествовали у тајним праћењима политичких противника режима на суђењима су изјављивали да се ту радило о класичном обавештајном раду који је обављан по закону. Да ли мислите да о тим тешким кривичним делима постоје писани трагови?

Хомен: То је проблем у случају убиства Ивана Стамболића, ко је све учествовао у заташкавању, ко га је пратио, ко је давао информације. Ту је и случај Славка Ћурувије, неко је из службе знао, неко је само неколико минута пре убиства наредио да се пратња повуче. Тај је знао шта ће се десити, а тај је радио у служби. То је проблем са убиствима из деведесетих. Зна се шта се десило, али нема доказа, а то је неопходно да би неко био осуђен.

Југовић: За СПО је неприхватљив став да човек који је жртва службе не може да дође до свог досијеа. Он мора имати прилику да узме свој досије, не само да тражи да буде спаљен или да направи белешку за себе, јер то онда не би значило да има доказ у својим рукама. Проблематично је и то што је тражено да имена људи који су уходили буду деперсонализована, да се црним фломастером затамне. Жртва тако неће имати увид у то шта је проузроковало њену несрећу, нити могућност да покрене кривични поступак.

Хомен: Само затамњивање не би имало велики значај јер би се из самог контекста могло видети о коме је реч. Мене није занимало да ли ме је пратио службеник ДБ-а који је то радио за плату. То му је посао. Занимало ме је ко су били доушници који су из кругова пријатеља за ситан новац радили за службу нешто срамотно, а најгоре је када се испостави да су то били пријатељи или комшије. Ми не желимо да на тај начин штитимо криминалце. Нико овде не прича о отварању досијеа за организовани криминал или за дрогу. Овде се прича о отварању политичких досијеа. Ко је био дилер дроге 1994. године никог не занима. Нормалан рад службе и треба да остане затворен.