Srbija razgovara: Kada će biti otvorene tajne arhive

Evropski parlament od Srbije očekuje donošenje zakona kojim bi bio rešen problem zaostavštine bivših tajnih službi. Ideja o donošenju propisa kojim bi bili otvoreni tajni dosijei iz doba komunizma nije nova i, kao predlog SPO-a, čeka na razmatranje još od 2004. godine. Zakon su deklarativno podržavale manje-više sve stranke, ali kada je o tome trebalo da se glasa izostala je podrška DS-a i SPS-a.

O tome da li ima izgleda da i Srbija, kao i sve druge postkomunističke zemlje, dobije zakon o otvaranju tajnih dosijea i kako ispravljanjem istorijskih nepravdi sprečiti da se ne učine neke nove, za „Politiku” govore Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, i Aleksandar Jugović, poslanik SPO-a.

Politika: Da li postoji mogućnost da zakon o otvaranju tajnih dosijea bud donet u sadašnjem skupštinskom sazivu?

Homen: To je tehnički moguće već sada. I Vlada i Skupština mogu da odlučuju u punom kapacitetu sve do dana održavanja izbora, 6. maja. Međutim, dobra praksa evropskih zemalja podrazumeva da skupština ne zaseda u vreme izborne kampanje i zato bi i za zakonska rešenja trebalo sačekati novi saziv Skupštine.

Jugović: SPO je još 2004. godine pokušao da na dnevni red parlamenta stavi zakon o otvaranju tajnih dosijea. U decembru 2010. godine ponovo smo to tražili. Pre dve godine, gospodin Homen i ja vodili smo razgovore u vezi s Predlogom zakona koji je pisan po najvišim evropskim standardima i koji sadrži iskustva svih postkomunističkih zemalja. Tada smo se saglasili s tim da je zakon dobar i tražili smo da bude po hitnom postupku stavljen na dnevni red, međutim izostala je podrška SPS-a i DS-a. Smatramo da je potrebno što pre doneti taj zakon. To je bilo jedno od glavnih obećanja DOS-a 2000. godine i mora biti ispunjeno da ne bismo doveli građane Srbije u situaciju da na izbornim listama budu agenti ili saradnici službi bezbednosti. Bugarska iskustva pokazuju da je 139 poslanika posle demokratskih promena, četiri ministra i nekoliko stotina diplomata bilo u saradničkoj mreži njihovih tajnih službi, kao i 11 od 15 vladika. To otvara sumnju da bi nešto slično moglo i u Srbiji da se dogodi.

Homen: Pitanje otvaranja dosijea jeste pitanje osnovnih ljudskih prava. Niko od nas ne želi da se politikom bave oni ljudi koji su svojim akcijama i svojim pozicijama u tajnim službama ugrožavali ljudska prava. Otvaranje dosijea nadovezuje se na već donet Zakon o rehabilitaciji i preduslov je za zakon o lustraciji. Sadašnja vlada, odnosno DS, koji je bio stožer, nije mogla da stavi na glasanje zakon za koji se znalo da nema podršku parlamenta. Žao mi je što opozicija nije htela ga da podrži. To nam govori da se određeni ljudi i iz vladajućih i iz opozicionih stranaka plaše tih dosijea.

Građani imaju pravo da znaju šta su radili ljudi koji se bave politikom i javnim životom, da li je njihova saradnja sa službom bila na finansijskoj osnovi ili je bila motivisana strahom i pretnjama i da li su time ugrozili nečije živote. Treba biti vrlo oprezan jer se zna da su službe krile dokaze i da su uništavale dosijea.

Politika: Mnogi dosijei su uništavani posle 5. oktobra 2000. godine. Da li postoji mogućnost da se deo te građe rekonstruiše?

Jugović: Da, to je učinjeno u Istočnoj Nemačkoj. Ja sam ubeđen da se u državnim strukturama nalaze ljudi koji su bili u saradničkoj mreži i njihov posao na mestima s kojih se odlučuje usmeren je protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju jer EU insistira na tome. Zato je veoma bitno da se ovim zakonom predvidi spisak imena ljudi koji su činili nesreću sugrađanima koje su uhodili sa smrtnim posledicama i koji bi na taj način bili izvedeni pred lice pravde. Veoma je bitna priprema dosijea, da postoji komisija kao nezavisno telo da ne bi došlo do zloupotrebe. Od oktobra do decembra 2000. godine uništeno je oko 40.000 stranica dosijea, i to za period od 1998. do 2000. godine. Svi oni koji kažu da u dosijeima nema ništa ne govore istinu jer ne bi pripadnici državne bezbednosti Slobodana Miloševića spaljivali upravo podatke iz perioda koji je najbitniji u vezi sa zločinom na Ibarskoj magistrali, pokušajem atentata na Vuka Draškovića u Budvi, ubistvom Slavka Ćuruvije. Tu su tragovi političkih ubistava, šverca cigareta, tajkunska pitanja i sve ono što je kao nasleđe preneto u 21. vek. U Istočnoj Nemačkoj uništeno je 160 kilometara listova dosijea, 50 kilometara podataka na celuloidnoj traci i sve to nije omelo ljude koji su posvećeni otkrivanju istorijske istine da rekonstruišu i da nađu dokaze kako bi se sprečilo da i dalje u toj zemlji na rukovodećim mestima sede ljudi koji su prvi kandidati za krivično procesuiranje.

Zoran Mijatović je, kao zamenik načelnika DB-a, tražio posle 5. oktobra od Dušana Mihajlovića da se sprovede istraga u vezi sa spaljivanjem i uništavanjem dokumentacije tajnih dosijea, ali Mihajlović na to nije reagovao. Po njegovom svedočenju, oko 150 radnika DB-a učestvovalo je u uništavanju dosijea.

Politika: Da li bi otvaranje tajnih dosijea moglo da ugrozi nacionalnu bezbednost?

Jugović: Onaj ko tvrdi da će time pasti bezbednosni sistem ne govori istinu, jer su otvoreni dosijei u svim bivšim komunističkim zemljama i nigde nije pao bezbednosni sistem niti je bila ugrožena bezbednost. O građanima bivše SFRJ vođeno je 2.800.000 dosijea do 1966. godine.

Homen: Našu istoriju su obeležili zločini u vezi s borbom za vlast i tajne službe su tu odigrale ključnu ulogu. To imamo u sudskim presudama za ubistvo Ivana Stambolića i u slučaju atentata na Ibarskoj magistrali. I poslednje ubistvo premijera Zorana Đinđića su počinili pripadnici Jedinice za specijalne operacije. Postavlja se pitanje, na koji način jednom zauvek možemo da stanemo na put zloupotrebama državnih organa tajnih službi od strane politike. Ako to ne zaustavimo sada, to može da se ponovi. Mislim da je ključ u otvaranju dosijea. Ako ljudi odgovaraju za takve stvari, dobro će da razmisle da li će to da ponove. Ovaj zakon je nešto što je dobro za Srbiju, a ne dodatna obaveza koju nam nameće Evropski parlament.

Politika: Na koji način naći ravnotežu između interesa nacionalne bezbednosti i ljudskih prava da se sazna istina o političkom progonu?

Homen: Dosijea ljudi koji igraju ulogu u političkom životu treba da imaju prioritet. To treba da utvrdi nezavisna komisija jer tu sigurno ima i netačnih podataka. Postoje ljudi koji su danas aktivni službenici DB-a. Oni treba da budu provereni, ali ne mora šira javnost da zna za to.

Imamo i nivo doušnika koji su uhodili za novac i ja bih voleo da se imena tih ljudi znaju jer je to nešto što nije moralno.

Jugović: Mislim da je zakon plod najboljih rešenja država koje su otvorile dosijea. Zakon u sebi sadrži formiranje nezavisne komisije koju bi predlagala vlada, Vrhovni kasacioni sud i druge institucije. Bitno je pre toga izmestiti dosijea iz BIA u centar za dosijea da ne bi došlo do ponovnih zloupotreba dopisivanjem i prepravljanjem. Bitno je i to na koji način će svaki građanin moći da uputi zahtev da dođe do dosijea i da u javnosti ne budu diskreditovani ljudi na fingiran način. Cilj je da se napravi diskontinuitet i da se služba očisti zauvek od ljudi koji su na nemoralan i nečastan način krivičnim delima obavljali funkciju doušnika.

Politika: Šta je sporno u Nacrtu zakona?

Jugović: Za pojedine pripadnike vlasti i opozicije sporan je deo zakona koji kaže da će komisija sačiniti spisak svih saradnika službi koji su učestvovali u praćenju građana i sastavljanju dosijea s tragičnim i teškim posledicama radi njihove krivične i druge odgovornosti, kao i da spiskovi tih ljudi budu objavljeni u izveštaju o aktivnosti u kojima su učestvovali. Neki ljudi misle da će na taj način pojedinci biti obeleženi.

Homen: Ta rečenica postavlja pitanje morala i krivične odgovornosti. Onaj ko zna da učestvuje u nečijem ubistvu zna da čini krivično delo. Tu ne bi smelo da bude dileme.

Politika: Ljudi koji su učestvovali u tajnim praćenjima političkih protivnika režima na suđenjima su izjavljivali da se tu radilo o klasičnom obaveštajnom radu koji je obavljan po zakonu. Da li mislite da o tim teškim krivičnim delima postoje pisani tragovi?

Homen: To je problem u slučaju ubistva Ivana Stambolića, ko je sve učestvovao u zataškavanju, ko ga je pratio, ko je davao informacije. Tu je i slučaj Slavka Ćuruvije, neko je iz službe znao, neko je samo nekoliko minuta pre ubistva naredio da se pratnja povuče. Taj je znao šta će se desiti, a taj je radio u službi. To je problem sa ubistvima iz devedesetih. Zna se šta se desilo, ali nema dokaza, a to je neophodno da bi neko bio osuđen.

Jugović: Za SPO je neprihvatljiv stav da čovek koji je žrtva službe ne može da dođe do svog dosijea. On mora imati priliku da uzme svoj dosije, ne samo da traži da bude spaljen ili da napravi belešku za sebe, jer to onda ne bi značilo da ima dokaz u svojim rukama. Problematično je i to što je traženo da imena ljudi koji su uhodili budu depersonalizovana, da se crnim flomasterom zatamne. Žrtva tako neće imati uvid u to šta je prouzrokovalo njenu nesreću, niti mogućnost da pokrene krivični postupak.

Homen: Samo zatamnjivanje ne bi imalo veliki značaj jer bi se iz samog konteksta moglo videti o kome je reč. Mene nije zanimalo da li me je pratio službenik DB-a koji je to radio za platu. To mu je posao. Zanimalo me je ko su bili doušnici koji su iz krugova prijatelja za sitan novac radili za službu nešto sramotno, a najgore je kada se ispostavi da su to bili prijatelji ili komšije. Mi ne želimo da na taj način štitimo kriminalce. Niko ovde ne priča o otvaranju dosijea za organizovani kriminal ili za drogu. Ovde se priča o otvaranju političkih dosijea. Ko je bio diler droge 1994. godine nikog ne zanima. Normalan rad službe i treba da ostane zatvoren.