И поред новог дизајна, српска

Колумниста Денис Куљиш упустио се у најновијем броју "Глобуса" у сецирање лика и дела Мирка Илића, дизајнера светског гласа, који је, осим што је био консултант за нови графички изглед "Политике", пре тридесетак година закорачио у новине – заједно с Куљишем. Под насловом "Дизајнер за продају магле", Куљиш се послужио "Политиком" како би препричао "ексклузивне" трачеве неименованих извора о Илићу.

На страну што је штиво пуно материјалних грешака, необично је да искусан новинар попут Куљиша није погодио ни идентитет директора, нити главне уреднице "Политике" која је од Љиљане прекрштена у Биљану, а у истом духу су и опсервације о листу, који је, према "Глобусу", био "некад угледна новина". Описујући навику да у београдском "Хајату" посегне "за тим ортодоксним српским гласилом, па знаш да си у Београду, а не у некој метрополи мондијализма", исто је учинио ових дана, понукан вешћу да из Њујорка стиже "најславнији српски дизајнер – рођен у Бијељини" – Мирко Илић.

Куљиш препричава бајате приче из београдске чаршије, пре свега о унутрашњем устројству "балканске купусаре" ("Политика") која би упркос новом дизајну да остане "српска, ћирилична, и градска и народска, патриотски лист". Цинично коментарише резултате усељења "њујоршког полтергејста" у "Политику", у којој је "све било како треба и како је било у доба типографске револуције 30-их година". Куљиш открива и да се "нешто мрачно и ретроградно и данас скрива иза кулиса београдске сцене, те да конзервативна ,Политика’ с тим сигурно има везе, нема никакве сумње", па штампа чланке у којима су "Албанци с Косова искључиво терористи и трговци дрогом, као да до јуче и српска Државна безбедност није код Љубе ,Шиптара’, директора Комерцијалне банке, сувласнице ,Политике’, држала 800 кила хероина!".

И даље: "мало националистички ,навудрена’, ,Политика’ је истовремено један озбиљан, државни, Туђман би рекао – државотворни лист". Следе рефлексије на протекле изборе, на којима се "Србија расцепила између фашистичког антиевропског радикализма и позитивног умерењаштва Тадићеве странке", у којима је "Глобусов" извештач препознао "једине заиста популарне идеје". Новинара из Загреба ту брине како да "Политика" у таквој средини "избегне страшну судбину загребачког ,Вјесника’, импотентног државног и владиног органа", а како би поткрепио катаклизмичко прорицање краха "Политици", некадашњи уредник "Глобуса" упушта се у нове материјалне грешке, умањујући неколико пута тираж "Политике".

Коначно, на трећој страни (од пет!) текста, аутор наводи да је "Политика" "имала карактер, макар и негативца", а "сад је преображена у безличну сухотињу", пошто је нови графички изглед "Политике" тек "компромисно решење" пошто би требало и "главу променити у латиничну", али се дизајнер "с примитивцима није могао договорити". Мета Куљишевог пера је заправо Илић, који је, ту казује Куљиш, преуређивао "готово све новине" и у Хрватској, а наводно је почео тако што га је управо Куљиш као деветнаестогодишњака (1975) ангажовао. Некадашњи сарадници растали су се, али Куљиша то није омело да из перспективе своје уредничке собе у Загребу издалека прати Илића, његова венчања и све ласцивно што уз то иде (детаљно описано у "Глобусу"), све до престижне службе у магазину "Тајм". Сума сумарум, "Политика" је Куљишу послужила као шлагворт да бивши уредник исприча тужну причу како већ више од три деценије страсно пребројава успехе бившег сарадника, за кога признаје да је геније. Тачније: "Мирко Илић се увек знао поставити: Ми смо западњаци, ви примитивци, ништа не разумете, ништа не знате…"