Аутентични Београд

Већ две године, откако је основана, галерија РТС-а остварује континуирани, али умерен излагачки програм у чијој концепцији нема већих ризика ни изненађења. Наиме, у овој галерији се углавном представљају етаблиране националне вредности, од Александра Томашевића и Љубинке Јовановић-Михајловић до Тодора Стевановића или Миће Поповића. Недавна изложба Зорана Граовца, сликара млађе генерације, мали је сигнал ка другачијој програмској схеми и стварању простора за представљање уметника чије дело још увек није у корпусу националне историје уметности.

Изложба Зорана Гребенаровића (1952) на трагу је реафирмације занимљивог и интригантног ауторског става који су обележиле карактеристичне слике-објекти из средине осамдесетих година 20. века, када је овај сликар био међу најзначајнијим представницима неогеопоетике београдске ликовне сцене.

Симптоматично је да су у уметничкој каријери Гребенаровића, као паралелни токови, удвојени концентрација на сликарско стваралаштво и његов рад на византијском иконопису и фреско сликарству. У тој се симбиози дисциплине коју подразумева рад на иконама и стваралачки афинитет ка графизму, композиционој ритмичности и схематичности, колористичком интензитету и сведености податка, изоштравао и сликарев ауторски рукопис. Генеза процеса ових промена свакако је најупадљивија у иконографском заокрету у радовима представљеним 1999. у Галерији УЛУС-а. Тада се искуство геометријско-апстрактног грађења слике-објекта генерисало у фазу специфичне фигурације која је обележила циклус радова "Град Ниш".

Своју идеју о урбаној икони аутор наставља сликама "Београд, место у вечности", које се премијерно представљају у галерији РТС-а. Гребенаровић успоставља принцип геметријског модела слике која се у пазл систему склапа у сугестивне и читљиве визуре града и његових стварних и имагинарних тачака (Сајам, Београђанка, Небојшина кула). Композиционе контуре слике су неправилне, а њих исцртава линија архитектуре и логика тока схематичног и геометризованог простора.

Урбана архитектура доминира са свим својим карактеристикама а монохромна бојена поља, као својеврсна идејна и визуелна апотеоза урбаних вредности културе града, појачавају инверзну пројекцију и плошне просторне планове. Ауторка изложбе и текста у каталогу, Данијела Пурешевић, ликовни критичар РТС, у својим критичарским рефлексијама повезала је ове урбане иконе савремене провенијенције са ктиторским моделима из средњовековне уметности. Простор Гребенаровићевих слика је централно проблемско чвориште па је индикативно сликарево тумачење тог простора "као потраге ка простору нашег духовног седишта". Ако се упоришна тачка у новим радовима Зорана Гребенаровића налази у византијској сликарској традицији, могло би се рећи да су екстремне догме иконокласта и иконодула нашле своје измирење у поетизацији његових урбаних визура, својеврсним метафорама духовног простора савременог света.