Од проблема ка решењу

Истраживања о младима Завода за проучавање културног развитка још једном су нас подсетила на тужно стање у нашој култури. Млади у Србији ретко читају књиге и још ређе посећују културне институције, своје слободно време проводе пред телевизором или компјутером. Медији су о резултатима истраживања извештавали под следећим насловима: „Млади незаинтересовани за културу”, „Књиге читају само кад морају”, „Кафићи важнији од филма и књиге”. Међутим, иако смо наводно запрепашћени, нас то у суштини не изненађује. Зашто? Зато што смо навикли на такво тумачење ситуације у култури. Ко не ваља? Млади. Зашто? Зато што су незаинтересовани. Шта може да се уради? Ништа.

Али такво тумачење нас управо спречава да се померимо са нулте тачке. Реакције на резултате истраживања су још горе од самих резултата! Да ли је то заиста цела слика? Није, а на то указује и само истраживање које нуди читав низ могућих узрока проблема, али се о томе не пише. Наше културне и образовне установе упорно користе забележену незаинтересованост младих (и публике уопште) да правдају празне установе културе. У нашем друштву доминирају приче у којима су млади негативни ликови. Слажем се, многи млади су данас пасивни, неки су насилни и необразовани, али то није цела слика.

Велики број наших најзначајнијих културних институција је затворен. Неколико физички, али већина симболички. Програми су неприлагођени, не користе се савремене технологије, сарадња са школама не постоји, као ни с младим уметницима. Квалитативна истраживања које сам недавно спровео указују на потпуну ерозију поверења и заинтересованости културних институција за своју публику. Млади и културне установе живе у два паралелна света. У нашем читавом културном систему постоји једна врста идеологије самодовољности у којој је свако окренут самом себи.

С друге стране, сведоци смо налета интерактивних, партиципативних, на заједницама заснованих (енг. community-based) метода и техника које користе музеји, галерије, позоришта и културни центри у свету не би ли учинили своје садржаје релевантним и актуелним. Интернет са својим мултимедијалним, нехијерархијским и интерактивним потенцијалима нуди незапамћене могућности презентације, повезивања и креирања виртуелних и стварних заједница. У центру тих заједница могу да буду и уметничка дела, уметници и културне институције.

Међутим, неко мора да направи искорак. То нису млади. Било би лепо да јесу, готово филмски и романтично, али колико је реално? Тај корак, као агенси промене, морају да направе културне институције. Оне морају да изађу из својих зидова и зидина и пронађу нове начине да културно наслеђе и савремено стваралаштво представе новој младој публици на њима пријемчив начин. Истовремено треба да пруже подршку, укључе и учине видљивим стваралаштво младих. Ако се осам одсто средњошколаца у слободно време бави уметношћу, а 0,3 процента радо посећује културне институције (из поменутог истраживања), онда је то алармантан податак за све запослене у културним институцијама у нашој земљи. Бављење младима, и шире, публиком, мора да постане приоритет. Једино тако можемо да видимо како култура и уметност поново постају значајне друштвене теме за које ћемо сви бити заинтересовани.

За крај: мислим да су поменута истраживања веома значајна, али нису довољна. Јер ни културним организацијама није лако. Недостају им савремена, практична сазнања и искуства. Због тога су нам потребна другачија истраживања, експерименти и колаборативне акције и пројекти који се не баве само мапирањем стања и проблема, већ који нуде решења. Међутим, претпоставка развоја културе је отворенији став, спремност на сарадњу и иновације културних институција, али и промена укупног дискурса о младима и стању у култури.

*Асистент на Факултету за спорт и туризам у Новом Саду