Кафанско право

Као што има славских Срба, тако постоји и домаће кафанско право. Славски Срби за свечаном трпезом имају лаке одговоре на тешке дилеме, на све и свашта: решавају ребусе из историје, распредају о држави матици, о Србима из дијаспоре, о мањинама. Уверавају нас да знају кључеве за круцијалне друштвене проблеме, да умеју да отклоне велике неправде, да преуреде ово или оно – само да они дођу на власт или пак да још малкице тамо остану.

А кафанско право коцкастих столњака „развлаче” махом пропали студенти, лажни или плашљиви професори, бивше судије, бајати (и бахати) адвокати, особе које су већи део професионалне каријере и онако страћили по кафанама. (Опаска: ово није укор кафанама, него њима недораслима.) Но, има ту и окорелих представника других струка, као оних без икакве струке, разних боја. Сви они за кафанским асталом заступају своје и туђе, махом изанђале ставове, најчешће небеске „истине” и бесмислице: њихова тобоже правничка, односно самопрокламована здраворазумска гледишта су по правилу без доказа, без покрића, без визије; тврдње су им наводно непорециве, позивају се на документа која се ко бајаги подразумевају, својствени су им критизерство и митоманија, закључци без образложења, тезе без аргумената; плитке анализе без ефек(а)та и сувисле поенте. Укратко, збрка, неред, нелогичност, претенциозност усменог квазијуристичког предања. Најзаразнији су појединци који беседе спретно и привлачно, готово поетски, а опет опасно заварајуће. „Кафанске правдољупце” и те како чују, у почетку и невољно слушају затечени са околних столова – али, жале се те особе грлатих гласова, никако да их послушају политички одлучиоци у Србији, у земљама окружења, у Европи, у Америци. Распојасани и обично црвени у лицу, негде већ после другог кратког пића или при дну прве флаше белог, још у току ордевра, наши јунаци почињу једни другима да упадају у реч, још мало па у чашу и тањир. И онда кад од наивних и неопрезних слушалаца или саговорника евентуално буду тихо упозорени да су стандардне стратешке правне солуције нешто сасвим друго од њихових искривљених пројекција, одговоре им с висине која стреми да нестане у мрак испод чаршава – да много компликују и формализују, у најбољем случају (ако их не отерају од стола). Или да ништа не схватају, или да нису патриоте. Ипак, и „кафански правдољупци” имају право да (и) у кафани дебатују или изводе цивилизоване монологе – макар причали и којештарије. Суштински, тада редовно не говоре о правним питањима, већ о себи, о свом промашеном или себичном животу. Дакако, у кафанској атмосфери има стваралачког кулинарства, па се често нађе и истраживачког новинарства, озбиљне правне дискусије, особито о овдашњем праву и правној пракси – тешко и ретко. Једноставно, она шкоди добром апетиту, целовитом, сласном и дугом уживању у проји са кајмаком, сармицама са зељем, пихтијама, бризлама, јагњећим пикљевима, сомовини, орасницама, као и дуњевачи, пиву или шприцеру, односно соку од малина, оранжади или лимунади – на пример. Јер, ако изгубиш апетит, изгубио си све!

Шта је заједничко славским Србима и такозваном кафанском праву? Преједање и напијање, као и млаћење празне сламе на неприкладним местима. И не би ова скица била нипошто забрињавајућа и типична да феномен „кафанског права” није – већ предуго – парадигма главнине наших номиналних правних токова, жалосних чињеница и срамних чинилаца. „Све мангуп до мангупа”, тако оцени своје ђаке последње генерације пред пензионисање – посебно неколико њих, касније знамените људе – легендарни београдски професор Прве мушке гимназије, племенити Коста Вујић, њихов разредни старешина, особењак и кафански човек од знања и искуства. Међутим, он их је тиме частио крајње симпатично и топло, шеретски позитивно. Данас су само речи дијагнозе исте. У једно сасвим друго време.

Професор универзитета