Бирократе против производње

У својој омиљеној кафани „Палилули“ са нескривеним чуђењем и дивљењем посматрам конобара Дачу. Кад иде од столова до кујне, и натраг, он само што не трчи. Креће се брзо као сенка. И никад не успорава! Моја оба стрица били су конобари и кафеџије. И њих је красила вредноћа. Понесен приврженошћу кафани, једном сам узвикнуо: „Дачо, ти ћеш спасти Србију!“

Јавашлук и лењост ће само заоштрити кризу. Трудољубље и марљивост свих на сваком месту, како је то овде пре неки дан писао политички мислилац Ђорђе Вукадиновић, једино нас могу спасти. Он је рекао да смо готови „уколико сви поштено не засучемо рукаве!“

Дача, Далибор Влајић, ради друштвено важан посао. Кафане су места где људи размењују идеје и веровања, идеале и планове. Рад конобара је тих и невидљив. Али помаже хомогенизовању мањих и већих друштава.

Кад посматрамо ову нову генерацију што треба да нас извуче из мрачних околности у које су нас бациле претходне бар две генерације из дружине „лако ћемо“, највидљивији је жестоки напор младих спортиста. После Ђоковића на врху светског тениса, ево га, стигао је за њим међу врхунску десеторку и Јанко Типсаревић. И он нештедимице тренира... И у другим спортовима буја та нова орна младост.

Али, није решење социјалне загонетке само у играма. Оно је у кори хлеба. Шта вреди говорити десетинама хиљада незапослених: радите дању и ноћу. Аждаја незапослености, иза које се крију већ заборављене пропале фабрике из ружичастог доба, није кадра да смисли густо ткање производње.

Сад смо чули да се улаже нада у плођење производних погона стимулацијом малих фабрика. Индустријска револуција је и почињала не само банкарским мешетарењем и макрофабрикама, него и плођењем мањих и већих радионица, званих мануфактуре!

Код нас нико нема појма о мануфактурама. Још од национализације малих радионица 1948. оне су бачене у амбис непостојања. Сећам се да је 1949. била наступила страшна несташица чешљева. Поукидане су радионице за ливење бакелитних предмета. Људи су од алуминијских плочица бонсеком стругали чешљеве. Металним квржицама ови чешљеви су чупали косу с наших глава, а „Јеж“ је објавио карикатуру: „Планери производње чешљева“. На њој су у мраку седела четири ћелавца. Лобање су им сјале као четири Месеца.

Наша садашња бирократија има антимануфактурне законе. Створени су парламентарним надметањем и чиновничком тупавошћу.

Живица Терзић, дипломирани мастер из Мокрина, покушао је да оснује малу фабрику пуномасног лиснатог сира. То је најбољи сир северног Баната. Прави се по мокринском рецепту. Стеван Швендерман, професор кулинарства, тврди да је тај сир невероватно укусан због особитих трава са мокринског пашњака. Живица је син знаменитог ратара Саве Терзића за кога веле да производи храну бар за две хиљаде људи.

Од најмање шездесет мокринских жена, најврснија је у приправљању те посластице Живичина мајка Даница Терзић. Осам пута узастопце освојила је златну медаљу за сир на Новосадском сајму.

Тај сир је хтео да производи Живица. Да ради учено, традиционално и брзо. Хтео је као Дача из „Палилуле“, да спасе Србију.

Али кад је стигао пред мрачне двери бирократије, одбили су да му дају дозволу да подигне фабричицу. Рекли су му антипродуктивни мастиљари, бирократе: „Према позитивним (?) законима, ви бисте морали најпре да у атару подигнете производну халу.“

Живица се ужаснуо. „За такву халу морао бих да имам 500.000 евра!“

Он је хтео да адаптира дедовске шупе, да отпочне по светскоисторијским традицијама од мануфактуре. Они траже да он буде тајкун, да почне одмах с фабричетином.

 Мени лично једино није јасно зашто се ти такви антипродуктивни закони називају „позитивним“. Они су баријера пред младом генерацијом способних људи жељних производње.