Судбина Косова и Метохије

Било је и раније прилика, а има их сада, кад су се Уједињене нације налазиле, или се још увек налазе, пред тешким или готово нерешивим задацима (рецимо спор Израела и Арапа), али чини нам се да све такве ситуације у овом тренутку премаша проблем Космета. Не зато што је то наш проблем, па нам субјективна и историјска сентименталност утичу на објективно сагледавање и процењивање ситуације. Уосталом, то је Гордијев чвор пред новом владом, која би својим што бржим формирањем, а не новим изборима, нашла прави начин да између Ахтисаријевог предлога и наших жеља пронађе модус вивенди који би задовољио и државу Србију и нарасле апетите косметских Албанаца.

Насупрот нашој сентименталности и тренутној политичкој несагласности странака које су ушле у нови парламент, покушаћемо  чињеницама да образложимо редослед могућности или немогућности решења тог проблема који би задовољио све стране. Прва: независност Космета. Појава једне нове државе на Балкану, етнички очишћене од националних мањина суседних народа, представљало би праву политичку атомску бомбу за цео овај простор. Чак, и кад не би одмах дошло до уједињења две албанске државе у једну, оне би дисциплиновано чекале тренутак кад би то, стицајем међународних прилика, било могуће. Као прави национални Пијемонт, вероватно би наставиле посао на припајању суседних области насељених Албанцима.

Демографија против демократије

Прва би на удару била Македонија, а потом вероватно Република Црна Гора, које тешко да би нешто могло да спасе од великоалбанских апетита. Пошто су Албанци дисциплиновани као један човек, мало је вероватно да би им се македонски етнос могао супротставити у циљу одржања заједничке државе. Засад је неизвесно шта би се догодило са Црном Гором, али та два догађаја не би остала без одјека у Србији. То би могао да буде сигнал за пасиван отпор и грађанску непослушност албанског становништва у Србији. Неко је једном рекао да су Албанци мајстори да у туђој држави оснују своју сопствену и учине потпуно непостојећим уставни поредак те туђе државе у којој су се затекли. Тако су обесмислили српску државну администрацију и дочепали се Космета још пре него што су пале натовске бомбе и српска војска и полиција приморане да се повуку Кумановским споразумом.

Апатичан, морално посустао, оптерећен кривицом за геноцид и ратне злочине, српски део становништва на југу Србије сам би се повукао, немајући поверења ни у тзв. међународну заједницу ни у сопствену власт да му могу помоћи против испробане и непогрешиве албанске стратегије, којом је добијена битка за Космет. Није потребно да Албанци припуцају да би Срби са југа, препуштени сами себи, почели да се исељавају. Претпостављамо да би тако створена нова албанска држава, сама или заједно са већ постојећом Албанијом, постала легло Бин Ладенове експанзије усмерене ка Европи. А Бин Ладенов тероризам иде заједно са трговином наркотицима, јер је то главни извор прихода за набавку оружја и поткупљивање утицајних људи у разним демократским земљама.

У непрестаном, најпре и дуго времена скривеном а сад сасвим отвореном, одмеравању снага Европске уније са глобалистичким плановима САД, развиле су се европске амбиције да целу Европу, за сада без Русије, конституишу као другу светску силу. Од економске моћи светских размера, коју најбоље приказује паритет евра који је поново у успону према америчком долару, уједињена Европа сада жели да постане светски чинилац на политичкој сцени пре него што се на њој појави Кина. И Балкану је одређено да као део Југоисточне Европе уђе у састав Европске уније.

Нова албанска држава (ако дође до њеног стварања, вољом међународне заједнице, а ниједна стална чланица Савета безбедности не стави вето!), не може остати ван Европе, јер је чланство у Унији најсигурнији начин контроле сваког њеног члана. Да ли етнички очишћен Космет може бити примљен у Европску унију? Није то једино питање које мучи Стари континент. Једно од њих јесте – да ли Европска унија има рационалног интереса да отвори своје границе једном виталном и демографски супериорном (иако малом) народу, али народу који није у изумирању као француски и немачки (према подацима државних институција тих народа) него без премца у демографској експанзији?

Да ли та нова албанска држава уопште може да издржи модерно засновану студију о изводљивости, као услову за даље преговоре?  Да ли је Европи стало да се "закити" још једним друштвеним реликтом родовско-мафијашког типа у коме нема ни "д" од демократије, слободе и толеранције и где, на пример, најобразованији брат, који је лекар по професији, не сме ни речи да каже страном новинару, јер је то искључиво право старијег брата који је потпуно необразован? На таквим реликтима не гради се једна вишенационална заједница која људима гарантује пуну слободу размене идеја, људи и производа.

Окидач за десницу

Међутим, треба отворено рећи и једну другу ствар, односно да нико са сигурношћу не може предвидети шта би расељавање Срба из јужних делова Србије, где су Албанци у већини, могло изазвати у већем делу српског народа. Аутор ових редова, као и озбиљни политички аналитичари, мисли да би ти догађаји лако могли постати окидач за скретање бирачког тела у екстремну десницу, а зна се како десница решава ствари. Претпоставка је да поздрав Европе победи демократских странака на тек одржаним изборима у Србији за Народну скупштину има и ту врло важну поруку.

Подсећамо да су храна милитаризма и ратова два сасвим супротна извора: благостање (за утицајни и моћни слој друштва који диктира политику, какав је случај у САД), или глад, очајање и апатија (вајмарска Немачка).

Они који одлучују о судбини Космета требало би добро да размисле пре него што донесу коначну одлуку. Они су, а са њима и наш народ, због везаних руку, али и не увек одговарајућих потеза  наше власти, већ изгубили прву рунду: у познатим мартовским насртајима и насиљу шиптарског становништва на Србе судионици су открили своју слабост и слабост демократије уопште. То је страх да не погине ниједан Умников војник, сузбијајући албански тероризам, јер то може да утиче на понашање бирача у земљи из које долази, нарочито у САД, пошто очевима нико не може да објасни зашто би њихови синови гинули бранећи сатанизоване Србе  од албанске одмазде!

Да ли то значи да крај косметске драме није још на видику, не зато што Срба готово и да нема у том делу Србије, већ стога што се и сама Европска унија, не саопштавајући то јавно, плаши да ли ће са Албанцима са Космета ући у нове нерешене проблеме?  Да ли је то разлог што је пре неколико дана Парламентарна скупштина Савета Европе, из текста предложене резолуције, брисала  параграф који говори о независности наше јужне покрајине?