Биографија једног времена

Страсни сакупљач речника и енциклопедија – Јован Ћирилов добар део својих полица попуњава сам. "Речник нових речи" објавио је 1982, "Нови речник нових речи" 1991, "Српско-хрватски речник варијаната (иначица)" 1989. и 1994. Пре десет година "Октоих" и Град Театар Будва штампали су му прву збирку "Речи недеље" које седамнаест година исписује за НИН. Сада под знаком "Просвете" излази други том.У читању сабраних речи, поред енциклопедијске озбиљности, занимљивог етимолошког приступа па и некаквог специјалног лингвизма, осваја "споменарски" дух подебелог либра Ћирилова.

Његов избор, редослед речи, богатсво жанра и форме у поступку тумачења, вођени су непредвидивим током догађаја како у окружењу тако и на личном плану. "Речи недеље" су и биографија једног времена и аутобиографија писца. Укоричене, оне представљају мапу менталног, друштвеног, политичког стања територије коју Ћирилов савршено добро познаје и која му је стални извор инспирације.

Појмови и имена за која се чини да су потпуно потрошени у медијском обрту, за Ћирилова су есејистички повод, прихваћен са симпатијом и ентузијазмом. Чак и оно што ни случајно није мило ни драго, ни част ни понос, потонуло је у општем осећању да, такав какав је, а претежно је опасан и грозан, живот постоји да би  надиграо Ал Каиде, АЈФОРЕ, Антраксе, биотероризам, клептократију, шизеле и смиреле и кохабитирао са лустрираним глодурима, тајкунима, славио Теслу, уздржавао се од роминга, игнорисао

Узгред, ејџизам је добна, односно старосна диксриминација. У циљу што пластичнијег објашњења тог појма Ћирилов употребљава самог себе. С пуно разумевања за разбарушени нараштај који га, каткад доживљава као свеприсутног месију, без намере да се буни, цитира Унамунов став да је "саможива старост оно детињство у којем смо свесни смрти".

Покушај откривања система у избору речи  води необавезујућем сазнању да – нема система. Уз оне диктиране актуелним збивањима, заступљене су и мање-више познате, али из одређених разлога, аутору битне речи. Наш најпродуктивнији, веома цењен колумниста, бриљантно "правда" лични избор, посебно имена савременика којима из неких разлога "дугује" стубац . Додаје им  имењаке прошлости и садашњости, аргументује њихову могућу фамилијарност, а успут, продубљује читаочево знање, наводи га на игру спајања неспојивог и подсећа да је све у некаквој вези. Што је добар мамац за читалачку сорту која има аверзију према едуковању. За објашњење колатералног, рецимо, креће од Призрена и Ђаковице, пролази лекције средњовековног латинског, француске придеве, консултује метеорологију, подсећа на "побочног" кнеза Павла , стиже до Хамлета и краља Клаудија који такође помиње могућност "колатерале".

Мада богат најразличитијим знањима, Ћирилов је у сталном тренингу радозналости а Реч је само један од видова његове списатељске виталности. У колумни за НИН имао је изузетног коаутора, Југослава Влаховића. Оно што енциклопедиста објашњава шлајфном, велики карикатуриста каткад појашњава хаику-цртежом. А не ретко, исцртава свој, веома ангажован одговор на "задату тему".