Другови су по целом свету

У Сан Салвадору се 17. јануара окупило 596 партијских делегата из 33 земље Латинске Америке, Европе, Азије и Африке. Тема скупа је била – договор о јачању сарадње у борби за социјализам.
Три дана касније, у Москви, комунисти Русије, Белорусије, Украјине, Јерменије и других бивших братских совјетских република разговарали су о сарадњи у остваривању великог циља: поновног уједињења у велику државу – Совјетски Савез.

Састанак комунистичких партија света одржан је некако у исто време (18–23. јануар) у Истанбулу, са широм темом: борба против империјализма и ширење ствари социјализма, као светског процеса.

Реч је о јануару 2007. Комунизам, као идеологија, и социјализам као практично оваплоћење његове прве фазе, који су обележили готово цео 20. век, јесте поражен – слом СССР-а је био последњи ексер у његовом ковчегу – али комунисти, очигледно, нису. Са комунизмом, односно социјализмом, сем неколико изузетака, најрадикалније су раскинули они који су имали непосредно искуство с њим. Преживеле су, и рекло би се цветају, судећи бар по броју, на стотине комунистичких партија, углавном тамо где социјализма није било. Другови су расути по целом свету.

Комунистичке партије имају апсолутну власт у Кини, Северној Кореји, Вијетнаму, Лаосу и на Куби. Ако се томе додају и неке афричке земље, чије владајуће странке, иако то немају у имену, могу да се подведу под комунистичке, у некој врсти социјализма и данас живи безмало милијарду и по људи.

Другде, у парламентарним демократијама, комунистичке партије су деценијама легитимни фактори у политичком животу, истина у знатно мањој мери него пре колапса совјетске империје. Италијанска КП је прво реформисана, па потом се поделила, задржавши симболично место у парламенту. КП Француске се одржала, али само као бледа сенка некадашње. КП Јапана у парламенту данас има девет посланика, а некад је добацивала и до 40.

У Индији, две КП обезбеђују парламентарну већину коалицији коју предводи Конгресна странка, док КП марксиста већ деценијама предводи владу у Западном Бенгалу.

У Русији, наследник КПСС је КПРФ (КП Руске Федерације), која у много већој мери заговара патриотизам и национализам него марксизам и лењинизам. На изборима за Државну думу, одржаним 2003, освојила је 18 одсто гласова. На следећим, планираним за октобар ове године, очекује се да ће добити само упола толико.

Комунистичке партије постоје и у Ираку и Сирији, па чак и у Ирану. Није чудно што их, на пример, у Јерменији има чак седам, а у Грузији пет, али је изненађујуће да је осам КП регистровано у Великој Британији, а седам у САД.

Чим је срушен Берлински зид, Франсис Фукујама је прогласио "крај историје". "Велика идеолошка борба је готова... Западна либерална демократија се потврдила као најбољи начин за организовање друштва и сада је без озбиљног ривала... Запад није само добио хладни рат: тај успех је ставио и тачку на историју."

Показало се потом да је таква оцена била мало преурањена: Фукујама је само лепо формулисао оно у шта су многи желели да верују. Пут од Маркса не води само ка либералној демократији, али то је друга тема. У сваком случају, марксистичка решења нису успела, али реалности обесправљености, експлоатације и беде су остале.

Венецуелански председник Уго Чавес није комуниста, али својим земљацима обећава "социјализам 21. века", и побеђује на изборима, са амбицијама да од свог узора Фидела Кастра, који је на крају животног пута, преузме заставу социјализма, до кога се, у његовом случају, стиже стазом поплочаном петролејским доларима.

КП Кине је чврсто за кормилом најмногољудније нације света, али све вести из Кине говоре о њеном новом "великом скоку", овог пута у капитализам. Представници КП Кине учествују на готово свим међународним скуповима комунистичких партија, а њихови говори тамо су, према непосредном сведочењу једног од учесника, "антиимперијалистички, али начелни". Државни интереси имају предност над партијском идеологијом.

Вијетнамска партија је заузета "успешним вођењем Социјалистичке Републике Вијетнамa ка постављеном циљу: богатим људима, јакој земљи и равноправном демократском и цивилизованом друштву".

У Северној Кореји не помињу богатство, настојећи да међународно уважавање, кад већ не могу да обезбеде поштовање, изнуде наплатом страха од својих ракета и недавно направљене атомске бомбе.

А у Србији? Нова комунистичка партија Југославије тврди да има 17.000 чланова (од којих само трећину активних), филијале у свим ексјугословенским републикама, залаже се за обнову Југославије, али без "титоизма".  Није учествовала на минулим изборима, али ће за следеће бити спремна. "Нема истинске социјалне правде без социјализма", каже ми Бранко Китановић, генерални секретар. "Онај који смо имали био је са стотину мана, али и хиљаду врлина, а сада је обрнуто", додаје.

"Планета ће бити црвена", поручује календар НКПЈ, са сликама Маркса, Енгелса, Лењина и Стаљина. Против су уласка у НАТО и Европску унију.

Седиште НКПЈ је на трећем спрату у Немањиној улици 34 у Београду. Први комшија јој је Канцеларија за придруживање Србије ЕУ.