Проба половног аута

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – На јануарском почетку овогодишње елиминационе трке републиканских претендената за председничку номинацију, караван са тада девет кандидата из Ајове се преселио у Њу Хемпшир. Сви су тада били уверени да имају подједнаке изгледе да победе у маратону који је могао да буде неизвестан све до краја јуна, па су се растрчали да на сусретима са бирачима у овој држави истакну своје предности и оцрне ривале.

Џон Хантсман, до прошле године амерички амбасадор у Кини, дан уочи гласања имао је заказан митинг у познатој пекари-ресторану у другом по величини граду те државе, Нешви.

Дошао је у заказано време и чекала га је велика гужва. Говорио је пред више од 160 људи. Од тога, само њих 12 било су бирачи, републиканци који желели да изблиза упознају кандидата. Гужву је направило око 150 репортера и камермана.

Пример митинга у пекари „Крозби” само је илустрација неких од посебности америчког изборног процеса. Од других се понајвише разликује по томе како се прво одређују „кандидати за кандидате”, у чему овде не одлучују страначка  руководства, него директним изјашњавањем сви чланови партије који то желе, а у неким случајевима и они који то нису, у посебном „прајмарис” процесу изборне тријаже.

Партијски лидери овде су „потрошна роба”. Кад председнику, номиналном вођи партије, било да је реч о Демократској или Републиканској, истекне један, или максимално два мандата (ако се за други избори), он напушта главни град и враћа се у државу из које је дошао, пише мемоаре и после неког времена оснива председничку библиотеку.

Политичка теорија каже да су америчке партије (које не држе конференције за штампу, нити издају саопштења о овоме или ономе), само изборне машинерије.

То је делимично тачно, јер та „машинерија” се састоји од много малих изборних машина: сваки кандидат за председника или конгресмена ослања се пре свега на сопствену.

У свакој од тих машина, централну улогу има изборни штаб, у коме су окорели политички професионалци, у мање или више чврстој хијерархији.

Призор виђен у пекари један је од њихових трикова: предизборни скупови увек се заказују у малом простору, да би се створио утисак да је интересовање за кандидата изузетно велико. А ако нема довољно бирача, утисак ће поправити новинарска булумента.

Ти штабови су толико важни да „понекад није јасно да ли се кампања води за бираче и кандидате, или за професионалне саветнике и консултанте који живе од политике”.

Ово констатују Мајк Ален и Еван Томас, репортери интернет портала „Политико”, посвећеног, како му име каже, само политици, који су управо објавила књигу са занимљивим детаљима из досадашњег тока кампање. Њен наслов је, кажу овде, адекватан: „Циркус изблиза”.

Они откривају да су консултанти плаћени „на проценат” укупних трошкова кандидата за оглашавање – махом ТВ реклама у којима се свој кандидат хвали, а ривали куде. Пошто је овога пута међу републиканцима било доста оних решених да се уселе у Белу кућу (актуелни председник је по правилу неспорни кандидат за други мандат) и буџети су били велики, па сразмерно томе и пунији џепови консултаната.

Иако су им били примарни извор чињеница (и трачева) за књигу, Ален и Томас за њих немају баш великих симпатија. „Они кажу да верују у политику кандидата које заступају, мада су у суштини плаћеници, а могу да буду и велики манипулатори.”

Као пример наводе Дејва Карнија и Роба Џонсона, који су најпре почели да раде за Њута Гингрича, да би га напустили кад је он, упркос њиховим саветима, прошлог лета у прелиминарној фази кампање, са супругом отишао на крстарење по грчким острвима.

Тражећи новог послодавца, убедили су тексаског гувернера Рика Перија да ће, ако обезбеди 50 милиона долара, успети да га доведу до председничке номинације.

Пери је загризао удицу али се већ после првих дебата показало да није „председнички материјал”. То је, после неколико катастрофалних гафова у ТВ дебатама, схватио и сам, па се благовремено повукао. У трци је био довољно дуго да консултанти профитирају.

Кад неко овде улази у борбу за председничку или конгресну номинацију, права ствар коју треба да провери јесте да ли у орману има неки „костур”: неку заборављену аферу. Ако је има, боље је да одмах одустане, јер ће то, раније или касније, открити новинари (сами, или ће им то дошапнути штабови ривала).

Тако је испливала сексуална навалентност Хермана Кејна, некадашњег великог играча у бизнису продаје пице, због чега је брзо напустио политичку арену, иако се пре гога добро котирао.

Њут Гингрич, чија је дволичност (својевремено је агитовао за опозив Била Клинтона због афере са Моником Левински, док је у исто време и сам био у ванбрачној вези са много млађом сарадницом) била позната од раније, одбранио се од тога позивањем на чињеницу да „свако има моменат слабости”.

Брзо је поклопљен на другом фронту: кад је покушао да себе представи као новог Роналда Регана и првоборца његове револуције, консултанти Мита Ромнија су текст Реганових мемоара пропустили кроз компјутер и утврдили да се тамо Гингричово име уопште не помиње. Али зато је 13 пута наведено у аутобиографији Џека Абрамофа, корумпираног лобисте који је био осуђен на шестогодишњи затвор.

Кад се сагледа колико су се републикански кандидати протеклих месеци међусобно гађали блатом, помислило би се да Обами уопште не треба кампања. Ало то је део овдашњег политичког ритуала: смисао изборне предигре је баш у томе: да на време открије слабости могућих националних вођа, изоштри им аргументе и ојача карактер.

Улога професионалних консултаната и саветника у томе је да их што боље „упакују” и „продају” бирачима. У „Циркусу изблиза”, ово је најбоље сажео Хоган Гидли, директор комуникација у прошле недеље распуштеном штабу Рика Санторума:

„Суштина америчке изборне политике је једноставна и своди се на неколико питања: ’Да ли кандидата познајем, да ли му верујем и да ли ми свиђа?’”

То је нешто другачије и можда тачније формулисао један хумориста у време кад је председник постајао Ричард Никсон. По њему, тест поверења који мора да положи свако састоји се само у једном питању: „Да ли бих од овог човека купио полован ауто?”