Били смо Партизан из Фуенлабраде

У понедељак, 16. априла, окупља се кошаркашки тим Партизана који је на тај дан пре 20 година постао првак Европе, савладавши Хувентуд (71:70) чувеном тројком Александра Ђорђевића у последњем секунду. То је једини такав трофеј у српској кошарци, али и јединствен подвиг у најбољем клупском такмичењу Европе. Остварили су то Ђорђевић, Даниловић, Лончар, Стевановић, Шарић (преминуо 2008), Ребрача, Шилобад, Копривица, Драгутиновић и Накић, тренер Обрадовић и управа у којој је кључне потезе вукао Драган Кићановић (директор), а у којој су били и Радојица Никчевић (председник), Ђорђе Чоловић, Микета Ђурић…

„Црно-бели” су због санкција морали да буду домаћини ван своје земље у првом кругу такмичења, а одабрали су предграђе Мадрида Фуенлабраду која их је примила као своје. Зато се и данас као синоним њиховог историјског успеха равноправно уз Истамбул ставља и Фуенлабрада.

– То се никада неће поновити. Тешко је и замислити да страни клуб има такву подршку публике с којом се први пут среће – каже тренер грчког Панатинаикоса Жељко Обрадовић (52) који је од те своје дебитантске сезоне освојио рекордних осам Евролига. – Пред наш први меч у Фуенлабради рекао сам играчима да морамо да се својски потрудимо да бисмо придобили те људе и заслужили њихову пажњу и поштовање. И све је некако кренуло спонтано, трибине су биле пуне и то нам је дало крила. Сећам се да је у публици било транспарената на којима је писало „Партизан из Фуенлабраде”. Бодрили су нас чак и против шпанских клубова, пошто су с нама су у групи били Хувентуд и Естудијантес, око чега се дигла прашина у шпанској јавности.

Обрадовић, који Ускрс проводи у родном Чачку, сматра да је долазак Партизана у Фуенлабраду пресудно утицао да истоимени клуб из тог места добије стабилног учесника шпанске АЦБ лиге. Клуб Фуенлабрада основан је годину пре но што је он као играч прешао из Борца у Партизан (1984), а од гостовања „црно-белих” у сезони 1991/92. тадашњи трећелигаш почиње да расте.

– Наш успех је допринео да Фуенлабрада данас буде стабилан члан АЦБ лиге. Исто тако Партизан много дугује Фуенлабради и зато би било лепо да се успостави стална везу између њих. Један навијач је једном предложио да сваке године ова два клуба одиграју два пријатељска меча, по један у сваком граду. То је лепа идеја и зато ћу на окупљању у Београду предложити то мом великом пријатељу, председнику Фуенлабраде Хозеу Кинтани који долази на свечаност. Он је, иначе, био градоначелник Фуенлабраде у време кад смо ми тамо били домаћини.

Обрадовић истиче да му је драго што ће се ових дана с играчима подсетити нечега што им је обележило животе. У понедељак ће присуствовати свечаној академији у Југословенском драмском позоришту, на којој ће бити представљен филм о КК Партизан – „Има један тим”. На питање шта је највише допринело да буду шампиони Европе, одговара:

– Велики рад, фантастична атмосфера у тиму и амбиције младих играча који су знали да само рад може да их уздигне на врх и зато су брзо сазревали кроз европске утакмице. Када смо пребродили групу, знали смо да можемо на врх, јер су сва четири тима из наше групе отишла на завршни турнир. Притом смо оба пута били бољи од Филипса, кога смо савладали и у Истанбулу, а с Хувентудом смо имали 1:1.

Ђорђевићева тројка у дворани „Абди и Пекчи” променила је ток историје Купа шампиона (Евролиге) али и судбине многих учесника тог „фајнал-фора”. Опет, ко зна шта би било да Драган Кићановић није годину раније понудио Обрадовићу место тренера и да он није преломио да тог лета окачи патике о клин (додуше, још као млад играч спремао се за тренера).

Најуспешнији тренер Евролиге после свега каже да и данас може да се примени у пракси много тога што је научио од професора Александра Николића који му је био саветник у првој сезони, па и то да „тренери највише уче од играча”.

– Сваки тренер има идеје, али играчи их покрећу својим идејама на тренингу и мечевима. Врхунски играчи се разликују од осталих јер брзо мисле и имају најбоља решења.

Ускоро, опет у Истанбулу (11-13. мај), Обрадовић ће се борити за своју девету титулу првака Европе. Панатинаикос се састаје са ЦСКА (Крстић, Теодосић) а Олимпијакос (тренер Ивковић, Кешељ) са Барселоном (Перовић). Могу ли „зелени” до нове титуле…

– Тешко је прогнозирати месец дана уочи завршног турнира. Примера ради, на последњем тренингу нисам могао да рачунам на тројицу врло битних играча. Немамо право много да причамо, јер смо оба пута изгубили од ЦСКА.

Александар Милетић

-----------------------------------------------------------

За 12 сезона у Атини 23 трофеја

ИГРАЧКА КАРИЈЕРА: Борац (1978-1984), Партизан (1984-1991).

ТРОФЕЈИ (ИГРАЧ): Првенство Југославије 1987, Куп и Куп „Кораћа“ 1989

С репрезентацијом (56 мечева) олимпијско сребро 1988 (Сеул) и светско злато 1990 (Буенос Ајрес).

ТРЕНЕРСКА КАРИЈЕРА: Партизан (1991-1993), Хувентуд (1993/1994), Реал (1994-1997), Бенетон (1997-1999), Панатинаикос (1999 - ?)

ТРОФЕЈИ (КЛУПСКИ) – 8 Евролига (Партизан 1992, Хувентуд 1994, Реал 1995, Панатинаикос 2000, 2002, 2007, 2009, 2011), 2 Куп „Сапорте” (Реал 1997, Бенетон 1999), 1 Првенство Србије (1992), 1 Куп Србије (1992), 11 Првенство Грчке (2000, 2001, 2003-2011), 7 Куп Грчке (2003, 2005-2009, 2012).

ТРОФЕЈИ (РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА): сребро ОИ 1996 (Атланта), злато ЕП 1997 (Барселона), злато СП1998 (Атина), бронза ЕП 1999 (Париз).