Bili smo Partizan iz Fuenlabrade

U ponedeljak, 16. aprila, okuplja se košarkaški tim Partizana koji je na taj dan pre 20 godina postao prvak Evrope, savladavši Huventud (71:70) čuvenom trojkom Aleksandra Đorđevića u poslednjem sekundu. To je jedini takav trofej u srpskoj košarci, ali i jedinstven podvig u najboljem klupskom takmičenju Evrope. Ostvarili su to Đorđević, Danilović, Lončar, Stevanović, Šarić (preminuo 2008), Rebrača, Šilobad, Koprivica, Dragutinović i Nakić, trener Obradović i uprava u kojoj je ključne poteze vukao Dragan Kićanović (direktor), a u kojoj su bili i Radojica Nikčević (predsednik), Đorđe Čolović, Miketa Đurić…

„Crno-beli” su zbog sankcija morali da budu domaćini van svoje zemlje u prvom krugu takmičenja, a odabrali su predgrađe Madrida Fuenlabradu koja ih je primila kao svoje. Zato se i danas kao sinonim njihovog istorijskog uspeha ravnopravno uz Istambul stavlja i Fuenlabrada.

– To se nikada neće ponoviti. Teško je i zamisliti da strani klub ima takvu podršku publike s kojom se prvi put sreće – kaže trener grčkog Panatinaikosa Željko Obradović (52) koji je od te svoje debitantske sezone osvojio rekordnih osam Evroliga. – Pred naš prvi meč u Fuenlabradi rekao sam igračima da moramo da se svojski potrudimo da bismo pridobili te ljude i zaslužili njihovu pažnju i poštovanje. I sve je nekako krenulo spontano, tribine su bile pune i to nam je dalo krila. Sećam se da je u publici bilo transparenata na kojima je pisalo „Partizan iz Fuenlabrade”. Bodrili su nas čak i protiv španskih klubova, pošto su s nama su u grupi bili Huventud i Estudijantes, oko čega se digla prašina u španskoj javnosti.

Obradović, koji Uskrs provodi u rodnom Čačku, smatra da je dolazak Partizana u Fuenlabradu presudno uticao da istoimeni klub iz tog mesta dobije stabilnog učesnika španske ACB lige. Klub Fuenlabrada osnovan je godinu pre no što je on kao igrač prešao iz Borca u Partizan (1984), a od gostovanja „crno-belih” u sezoni 1991/92. tadašnji trećeligaš počinje da raste.

– Naš uspeh je doprineo da Fuenlabrada danas bude stabilan član ACB lige. Isto tako Partizan mnogo duguje Fuenlabradi i zato bi bilo lepo da se uspostavi stalna vezu između njih. Jedan navijač je jednom predložio da svake godine ova dva kluba odigraju dva prijateljska meča, po jedan u svakom gradu. To je lepa ideja i zato ću na okupljanju u Beogradu predložiti to mom velikom prijatelju, predsedniku Fuenlabrade Hozeu Kintani koji dolazi na svečanost. On je, inače, bio gradonačelnik Fuenlabrade u vreme kad smo mi tamo bili domaćini.

Obradović ističe da mu je drago što će se ovih dana s igračima podsetiti nečega što im je obeležilo živote. U ponedeljak će prisustvovati svečanoj akademiji u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na kojoj će biti predstavljen film o KK Partizan – „Ima jedan tim”. Na pitanje šta je najviše doprinelo da budu šampioni Evrope, odgovara:

– Veliki rad, fantastična atmosfera u timu i ambicije mladih igrača koji su znali da samo rad može da ih uzdigne na vrh i zato su brzo sazrevali kroz evropske utakmice. Kada smo prebrodili grupu, znali smo da možemo na vrh, jer su sva četiri tima iz naše grupe otišla na završni turnir. Pritom smo oba puta bili bolji od Filipsa, koga smo savladali i u Istanbulu, a s Huventudom smo imali 1:1.

Đorđevićeva trojka u dvorani „Abdi i Pekči” promenila je tok istorije Kupa šampiona (Evrolige) ali i sudbine mnogih učesnika tog „fajnal-fora”. Opet, ko zna šta bi bilo da Dragan Kićanović nije godinu ranije ponudio Obradoviću mesto trenera i da on nije prelomio da tog leta okači patike o klin (doduše, još kao mlad igrač spremao se za trenera).

Najuspešniji trener Evrolige posle svega kaže da i danas može da se primeni u praksi mnogo toga što je naučio od profesora Aleksandra Nikolića koji mu je bio savetnik u prvoj sezoni, pa i to da „treneri najviše uče od igrača”.

– Svaki trener ima ideje, ali igrači ih pokreću svojim idejama na treningu i mečevima. Vrhunski igrači se razlikuju od ostalih jer brzo misle i imaju najbolja rešenja.

Uskoro, opet u Istanbulu (11-13. maj), Obradović će se boriti za svoju devetu titulu prvaka Evrope. Panatinaikos se sastaje sa CSKA (Krstić, Teodosić) a Olimpijakos (trener Ivković, Kešelj) sa Barselonom (Perović). Mogu li „zeleni” do nove titule…

– Teško je prognozirati mesec dana uoči završnog turnira. Primera radi, na poslednjem treningu nisam mogao da računam na trojicu vrlo bitnih igrača. Nemamo pravo mnogo da pričamo, jer smo oba puta izgubili od CSKA.

Aleksandar Miletić

-----------------------------------------------------------

Za 12 sezona u Atini 23 trofeja

IGRAČKA KARIJERA: Borac (1978-1984), Partizan (1984-1991).

TROFEJI (IGRAČ): Prvenstvo Jugoslavije 1987, Kup i Kup „Koraća“ 1989

S reprezentacijom (56 mečeva) olimpijsko srebro 1988 (Seul) i svetsko zlato 1990 (Buenos Ajres).

TRENERSKA KARIJERA: Partizan (1991-1993), Huventud (1993/1994), Real (1994-1997), Beneton (1997-1999), Panatinaikos (1999 - ?)

TROFEJI (KLUPSKI) – 8 Evroliga (Partizan 1992, Huventud 1994, Real 1995, Panatinaikos 2000, 2002, 2007, 2009, 2011), 2 Kup „Saporte” (Real 1997, Beneton 1999), 1 Prvenstvo Srbije (1992), 1 Kup Srbije (1992), 11 Prvenstvo Grčke (2000, 2001, 2003-2011), 7 Kup Grčke (2003, 2005-2009, 2012).

TROFEJI (REPREZENTACIJA): srebro OI 1996 (Atlanta), zlato EP 1997 (Barselona), zlato SP1998 (Atina), bronza EP 1999 (Pariz).