Звезда враћа веру у себе

Треба да се догоди право чудо, па да Црвена звезда ове године буде првак. Али, упркос томе што ће, по свему судећи, дуже него икада чекати на титулу (није била шампион од 2007), свима онима којима је она на срцу некако је лакнуло.

Не толико због самог уласка у финале Купа Србије у фудбалу, па ни због трофеја који јој се смеши (последњи пут је у њеним рукама био претпрошле године), колико због тога што је прекинула с неуспесима против Партизана.

Ове две победе у полуфиналу против не само највећег супарника, него и против клуба који је за последње четири године постао њена ноћна мора, вратиле су Црвеној звезди веру у сопствене могућности. То је, кад се подсетимо како јој се сумурно завршила јесен, само по себи већ велика победа.

Руководство „црвено-белих” је, мимо обичаја у нашој лиги, па и у новијој клупској историји, не само сачувало поверење у свог тренера, него му дало и већа овлашћења. Просинечки је, после повлачења спортског директора Аџића, у зимском прелазном року добио и улогу „калемара”. На њему је било да одабере „саднице” за Звездин воћњак, који је почео да се суши.

Да би се оценило шта је ко урадио поређења су неизбежна. Док су „црвено-бели” доводили играче њихов комшија је доводио тренера. За успех је неопходна и срећа и Црвена звезда ју је и имала у полуфиналу Купа Србије. Али, она не може да се чека скрштених руку.

Обе утакмице Црвене звезде с Партизаном су личиле једна на другу, па је чак и исход био исти (оба пута 2:0). За годину дана колико води тим Просинечки је показао да напредује као тренер.

У први самосталан посао је ушао као изразити идеалиста – важно је имати што више лопту у свом поседу и победа ће доћи. У ове две утакмице је показао да уме и другачије.

Препустио је противнику да лупа главу како да се пробије до гола, али од Звездиног шеснаестерца није правио тврђаву која треба да издржи опсаду. С обзиром на несигурност задње линије, нарочито у првом полувремену, исправно опредељење.

Уместо одбране појачао је одред у пољу. И његов везни ред је, за разлику од Партизановог, знао шта ће с лоптом.

Уз то су „црвено-бели” имали и хитрије играче од „црно-белих” (тако су и пала оба гола у реваншу), а и играче који су опасни по гол и кад су далеко од шеснаестерца. Најочитији пример за то је Миливојевићев шут с око 35 метара, који је Стојковић крајњим напором избио у корнер.

Просинечки нема ни приближно такво тренерско искуство какво има Грант. Али, мада је било очекивано да тим који има предност од 2:0 неће срљати у реваншу Партизанов тренер, који зна и шта је то финале Лиге шампиона, а да и не говоримо о утакмицама у енглеској лиги, није имао спремне адуте. И, како се меч ближио крају игра његовог тима је почела да изазива и сажаљење због немоћи.

Овај Звездин тим, ипак, тек треба да сазрева. Тријумф у Купу Србије (Борац је у Новом Саду показао да га не треба отписивати, али то је, ипак, у овом тренутку више упозорење Звезди да га не потцени) не би смео да буде сам себи сврха, него показатељ како се развијају „црвено-беле воћке”.

Пре финала Купа, које ће се играти 16. маја, овај Звездин тим ће полагати испит зрелости. Биће то 5. маја, на стадиону Партизана. Тај окршај у првенству вероватно неће имати такмичарски значај, али ће бити важан пролазни циљ да се виде тековине полуфинала Купа Србије.

Иван Цветковић