Zvezda vraća veru u sebe

Treba da se dogodi pravo čudo, pa da Crvena zvezda ove godine bude prvak. Ali, uprkos tome što će, po svemu sudeći, duže nego ikada čekati na titulu (nije bila šampion od 2007), svima onima kojima je ona na srcu nekako je laknulo.

Ne toliko zbog samog ulaska u finale Kupa Srbije u fudbalu, pa ni zbog trofeja koji joj se smeši (poslednji put je u njenim rukama bio pretprošle godine), koliko zbog toga što je prekinula s neuspesima protiv Partizana.

Ove dve pobede u polufinalu protiv ne samo najvećeg suparnika, nego i protiv kluba koji je za poslednje četiri godine postao njena noćna mora, vratile su Crvenoj zvezdi veru u sopstvene mogućnosti. To je, kad se podsetimo kako joj se sumurno završila jesen, samo po sebi već velika pobeda.

Rukovodstvo „crveno-belih” je, mimo običaja u našoj ligi, pa i u novijoj klupskoj istoriji, ne samo sačuvalo poverenje u svog trenera, nego mu dalo i veća ovlašćenja. Prosinečki je, posle povlačenja sportskog direktora Adžića, u zimskom prelaznom roku dobio i ulogu „kalemara”. Na njemu je bilo da odabere „sadnice” za Zvezdin voćnjak, koji je počeo da se suši.

Da bi se ocenilo šta je ko uradio poređenja su neizbežna. Dok su „crveno-beli” dovodili igrače njihov komšija je dovodio trenera. Za uspeh je neophodna i sreća i Crvena zvezda ju je i imala u polufinalu Kupa Srbije. Ali, ona ne može da se čeka skrštenih ruku.

Obe utakmice Crvene zvezde s Partizanom su ličile jedna na drugu, pa je čak i ishod bio isti (oba puta 2:0). Za godinu dana koliko vodi tim Prosinečki je pokazao da napreduje kao trener.

U prvi samostalan posao je ušao kao izraziti idealista – važno je imati što više loptu u svom posedu i pobeda će doći. U ove dve utakmice je pokazao da ume i drugačije.

Prepustio je protivniku da lupa glavu kako da se probije do gola, ali od Zvezdinog šesnaesterca nije pravio tvrđavu koja treba da izdrži opsadu. S obzirom na nesigurnost zadnje linije, naročito u prvom poluvremenu, ispravno opredeljenje.

Umesto odbrane pojačao je odred u polju. I njegov vezni red je, za razliku od Partizanovog, znao šta će s loptom.

Uz to su „crveno-beli” imali i hitrije igrače od „crno-belih” (tako su i pala oba gola u revanšu), a i igrače koji su opasni po gol i kad su daleko od šesnaesterca. Najočitiji primer za to je Milivojevićev šut s oko 35 metara, koji je Stojković krajnjim naporom izbio u korner.

Prosinečki nema ni približno takvo trenersko iskustvo kakvo ima Grant. Ali, mada je bilo očekivano da tim koji ima prednost od 2:0 neće srljati u revanšu Partizanov trener, koji zna i šta je to finale Lige šampiona, a da i ne govorimo o utakmicama u engleskoj ligi, nije imao spremne adute. I, kako se meč bližio kraju igra njegovog tima je počela da izaziva i sažaljenje zbog nemoći.

Ovaj Zvezdin tim, ipak, tek treba da sazreva. Trijumf u Kupu Srbije (Borac je u Novom Sadu pokazao da ga ne treba otpisivati, ali to je, ipak, u ovom trenutku više upozorenje Zvezdi da ga ne potceni) ne bi smeo da bude sam sebi svrha, nego pokazatelj kako se razvijaju „crveno-bele voćke”.

Pre finala Kupa, koje će se igrati 16. maja, ovaj Zvezdin tim će polagati ispit zrelosti. Biće to 5. maja, na stadionu Partizana. Taj okršaj u prvenstvu verovatno neće imati takmičarski značaj, ali će biti važan prolazni cilj da se vide tekovine polufinala Kupa Srbije.

Ivan Cvetković