То је онај живот где сам пао и ја

Банат, море њива, Тиса, дудови и трешње Милоша Црњанског, Банаћани и фолксдојчери, рат и револуција, лепи младићи и још лепше секе, младост, одрастање, улазак у живот, портрети људи у младости, љубави и расколи, страсти и острашћености, фанатизам и разумевање, животна заданост и далеки простори маште, млади глумци, и писац који поново осваја и надилази своје банатско порекло и искуство, редитељ из зоне сећања и меланхолије. Господичићи и паори, сиромашни, и они мало богатији, младићи у опанцима, и они који су упознали биоскопе велеграда, они који припадају широким пољима живота и мишљења, поезији, и они у раљама идеологија, комунистичке и националистичке. Све је било како у животу већ бива, али једнога дана на брдовитом Балкану, и у равном Банату, рат нас је суочио са муком, расколом и деобама о којима тихо, па ипак драматично, истина без много новина и неочекиваности, готово у водама већ уведених казивања о рату и младости, говори и драма Угљеше Шајтинца под једноставним насловом "Банат". Стварност и бекство у илузије, а онда трагично исцрпљивање живота као илузије и заблуде.

Пејзаж, и потиснуту драматичност "Баната" наговештавају сцена Јасмине Холбус, креативни видео Бориса Миљковића и музика Исидоре Жебељан. Нагнута сцена, трешња и клупица под њом. У левом углу дугачак банатски астал, столице. Још три биоскопске столице које израњају као из сна, и брод који плови у Аустралију као даљину, знаци су којим сценограф Јасмина Холбус употпуњава драму Угљеше Шајтинца. На зиду Хитлерова, а онда, по други пут, фотографија Мајке. Вођа, или партијски шеф ти, ипак, не могу заменити, надокнадити, најмилије! У позадини, љуља се Тиса, велика и опасна вода, оранице, ветрови и дим, птице у лету, продорне гајде и најзад, океан за растанак.

Актери драме су млади Банаћани који се претерано не труде да то доказују и наглашавају. Осећамо то по говорној мелодији, ту и тамо, и у лексици. И редитељ Дејан Мијач "свира" тихо, тише, без воље за изругивањем, разрачунавањем и карикирањем трагичних младићких опсесија и заблуда. Рекли бисмо да то Мијач чини из ширине меланхоличне, хуморне благости која пристаје овом пределу, његовим лицима и стазама, људској, редитељевој зрелости и природи освртања, гледања са растојања, и пошто је све већ минуло, или се у неколико наврата и понављало. Осваја нас и плени ова наивна, угрожена и гажена младост, прибојавамо се моћи завођења и лакоће разарања јединог нам живота. Како је све могло бити боље и лепше, како смо се људски могли волети, и како смо неочекивано нестали и сагорели у сукобима и расколима родитеља и деце, браће и сестара, другара, момака и девојака.

У нашем крају жита класају, певао је Бранко Ћопић, и питао се, о да ли ће да се врате, ови исти, или неки други клинци. Осам на једнога, сто за једнога, о да ли се то може! И тако то, а живот иде даље, и данас као да већина међу нама виси у ведру за воду над црном провалијом бунарском над којом, у почетку представе Југословенског драмског позоришта, лебди дирљива и потресна Магдалена Дубравке Ковјанић.

Стари мајстор, Дејан Мијач, је, очевидно, уживао у раду са младим глумцима, у комаду у којем је нашао део, зрнце бар, сопственог искуства, мелодију и мирис поља која су остала за нама. Млади глумци, и нешто старији Ненад Ћирић, нису Мијача изневерили. Понегде и понекад, дијалог Угљеше Шајтинца није лако усвојити, увести у лик, пронаћи му контекст и покриће. Глумци су у томе, у великој мери, и са завидном спонтаношћу, успевали. Готово подједнако су били успешни: Милутин Милошевић (Светислав), Никола Ракочевић (Добривој), Јелена Петровић (Ђуђа), Петар Бенчина (Ервин), Ненад Ћирић (Јозеф), и особито, Дубравка Ковјанић (Магдалена). Као Матијас Срђан Тимаров, маркантан, али у ову драму као да је пао из следећег комада Угљеше Шајтинца који, дакако, и са већ осведоченим, уверљивим доказима, очекујемо. Костими Маје Мирковић недвосмислено препознају и упућују на битна својства протагониста "Баната", представе која није велика да би вас превазилазила, ни мала да не бисте имали разлога да је погледате. То је онај живот где сам пао и ја, каже песник.