"Бела књига" тужи и пресуђује

Београђанин Никола Сандуловић поднео је Другом општинском суду тужбу против "Политике" зато што смо пре неколико месеци објавили списак припадника такозваног звездарског криминалног клана на коме се нашло и његово име. Без обзира на то што смо у поднаслову текста нагласили да дословце цитирамо већ раније објављиване наводе полицијске "Беле књиге" о организованом криминалу у Србији, документа чији је несумњиви аутор МУП Србије, Сандуловић сматра да је реч о јавном блаћењу његовог имена због чега је претрпео психичке болове, повреду части и увреде и тражи да му се на име накнаде штете исплати 30 милиона динара.

У тужби Сандуловић наводи да је својевремено био један од блиских сарадника премијера др Зорана Ђинђића "по питању његове личне безбедности". Активно је учествовао у петооктобарским догађајима на страни тадашње опозиције, чак је, према сопственим речима, одиграо важну улогу у спасавању оружја из полицијске станице Стари град у Улици мајке Јевросиме. То ипак није спречило полицију да га ухапси током акције "Сабља" и кратко време држи у притвору.

Новине су писале да је управљао ланцем трафика у Београду, али то званично није потврђено. На Дорћолу је подигао кућу дворац, али ју је продао и пре неколико година се преселио на Сењак. Сандуловићево име поново је привукло пажњу јавности када је крајем фебруара прошле године на његову кућу бачена бомба, чија експлозија, срећом, није довела до озбиљнијих последица. Последњих година познат је и као узгајивач квалитетних голубова.

– Душан Михајловић ме је ставио у "Белу књигу" да би дискредитовао Зорана и мене – изјавио је Сандуловић за један таблоид.

Како се уопште Сандуловићево име нашло у полицијском материјалу чији је оригинални и изворни назив "Криминалне групе и појединци који се баве организованим криминалом на територији Републике Србије"? Овај документ сачињен је и угледао је светлост дана за вакта тадашњег министра унутрашњих послова у српској влади и председника Нове демократије Душана Михајловића. Ових дана, међутим, Михајловић није имао времена да за "Политику" прокоментарише неке приче везане за начин на који је "Бела књига" настала јер је, како нам је поручио посредством своје секретарице, презаузет непрекидним службеним путовањима.

У једној од парница које су против магазина НИН повели осумњичени за организовани криминал чија се имена налазе у поменутом документу, саслушан је као сведок бивши руководилац Управе криминалистичке полиције МУП-а Србије Миле Новаковић. Ево делова његове изјаве који се односе на настанак "Беле књиге", а који су препричани у пресуди Првог општинског суда у Београду (против НИН-а) из фебруара 2005. године:

"...Управа за борбу против организованог криминала, односно њено руководство, 2001. године имали су идеју да се прикупе сви релевантни подаци везани за криминал. Покушали су да податке прикупе преко надлежних СУП-ова и то депешама, али то није успело, те је створена група у којој је био и он (Миле Новаковић, прим. М. Ј.). Објединили су секретаријате те су на основу упитника прикупљали податке који су достављани УБПОК-у и тада је настала тзв. Бела књига. Идеја је била да подаци служе искључиво за потребе МУП-а.

Познато му је (Милету Новаковићу) да је одштампана у једном примерку, а постојала је и на дискети и то је достављено УБПОК-у. Неки подаци из ове књиге у време акције ′Сабља′ објављени су у разним новинама, али му није познато како су новинари долазили до података... Даље је (Миле Новаковић) објаснио да су приликом израде књиге сматрали да се подаци прикупљају искључиво за службене потребе, иако сама књига нема ознаку ′строго поверљиво′, нашта је изразио своје чуђење јер се тај печат ставља скоро на сва документа...

Објаснио је... да је његово мишљење да је тадашњи министар Душан Михајловић био највероватније упознат са том књигом... Док су прикупљали податке ради израде наведене књиге није постојала могућност објављивања тих података.

Иначе, податке су прикупљали тако што су им 90 одсто података давали секретаријати и то начелници одређених секретаријата који су вероватно имали у виду изводе из казнене евиденције, али и податке до којих су дошли оперативним радом на терену... Чињеница да неко лице није осуђивано за полицију нема значаја. Радили су на изради ове књиге искључиво за потребе полиције, дакле, није било намере за било какву публикацију."

Дакле, овде је све јасно. НИН је те 2003. године учинио оно што је и "Политика" урадила пре неки месец: пренео је садржај књиге чији је несумњиви аутор надлежни државни орган, конкретно МУП Србије, документ који несумњиво постоји и кога је суд имао на увид. Када би поједини судови, односно судије наставили са оваквом праксом, могло би да се деси да сутра "Политика" или које друго гласило буду осуђени због тога што су пренели излагање посланика са скупштинске говорнице уколико би се неко осетио увређеним због тог излагања и сматрао да трпи душевни бол.

-----------------------------------------------------------

Шљукин клан

"Политика" је 15. октобра прошле године под насловом "Бела књига српског криминала" објавила делове полицијске "Беле књиге". Испод међунаслова "Шљукин клан" између осталог је писало:

"Група је позната под именом ′звездарска група′ а организовао је Шљукић Средоје звани Шљука... Чланови групе су... Сандуловић Никола... Криминална делатност је вршење најтежих кривичних дела и то: убистава, убистава у покушају, разбојништава, изнуда, рекетирање, нелегална трговина нафтом и нафтиним дериватима и кријумчарење опојних дрога..."

-----------------------------------------------------------

Искуство "Њујорк тајмса"

Окружни судија у Александрији (САД) одбацио је тужбу против "Њујорк тајмса" и колумнисте овог листа Николаса Кристофа јер је установљено да новинар није имао зле намере када је у својим текстовима окривио бившег војног научника Стивена Хатфила за слање смртоносних пошиљки са антраксом 2001. године, када је умрло пет људи и отровано још 17.

Према мишљењу судије Клауда Хилтона из Александрије, новинар је пишући текстове веровао да је реч о истини. Колумниста је, између осталог, написао да су америчке власти навеле Хатфила као "особу за коју се треба заинтересовати" када је реч о слању пошиљки антракса.

Важну улогу за одбацивање тужбе против листа имала је чињеница да је Еф-Би-Ај сумњичио научника и да су агенти федералне полиције претраживали његов стан, викендицу и аутомобил, после чега су нађени трагови који су указивали на могућност да је баш Стивен Хатфил одговоран за нападе антраксом. Иначе, у овом случају који је узнемирио светску јавност нико није званично оптужен.