Индијци још гладни штампе

У писму читаоцима у недавно објављеном првом броју часописа НМЕ за индијско тржиште уредница Аша Сонди Мадан је написала да је било крајње време да се британски музички магазин коначно појави у Индији.

Прва уредница посебног издања мислила је да је њена земља предуго чекала на магазин који већ 60 година обликује музички укус. Оно што није споменула а што одлично знају инвеститори јесте то да је за све велике западне медије, не само за НМЕ, крајње време да уђу на потконтинент чија је глад за штампом неутољива – расту тиражи како дневних листова, тако и недељника и месечника.

Аша Сонди Мадан је обећала да ће магазин који је славио „Секс пистолсе”, „Ролингстонсе” и „Битлсе” пробати да у Индији прослави домаће уметнике. На њиховој страници на светској мрежи на енглеском језику појавили су се текстови о младим индијским звездама, али нису изостале ни вести о Мадони, Бобу Дилану и „Аеросмиту”.

НМЕ се нашао на тамошњим киосцима поред „Вога”, „Ела”, „Грације”, „Харперса” и осталих женских магазина који могу бити више него задовољни издањима за индијско тржиште.

Амерички медијски гигант „Конд Наст” пре четири године је покренуо индијски „Вог”. Директору међународних издања Николасу Колериџу није дуго требало да схвати којим читаоцима треба да се окрене.

– Немогуће је не видети Индију као важно медијско и модно тржиште – казао је Николас Колериџ,

Уредница индијског „Ела” Наташа Курана тврди да штампа усредсређена на рубрику „Живот и стил” одлично пролази у Њу Делхију, Мумбају и осталим градовима због све већег броја младих са одличним примањима који желе да развију гастрономски укус, усвоје модне трендове и сазнају која су места привлачна за путовања.

Према оцени западних дописника, Индија је мека штампаних медија због средње класе која расте као ретко где на свету а чији је апетит за писаном речју тешко заситити.

Марио Гарсија, који је променио изглед страна „Волстрит џорнала”, све чешће ради у Индији. Сада смишља дизајн за лист „Хинду” на енглеском језику који се сваког дана прода у два милиона примерака и који је био први тамошњи лист са издањем на интернету. Он оцењује да нигде другде медијско тржиште не расте тако брзо. 

– Индијске новине нуде много више од вести и још увек имају образовну сврху коју су западне новине напустиле – објашњава Гарсија.

Економистима није лако да одреде колика је тамошња средња класа. Процене се крећу од 30 до 300 милиона становника. То је прилика за новине да од образованих Индијаца који воле писану реч направе баш своје читаоце.

То је у великој мери пошло за руком листу „Тајмс ов Индија” који је најтиражнији дневни лист на енглеском језику у целом свету. Он сваког дана прода више од три милиона примерака. Више од милион Индијаца купује и дневник „Индија тудеј”, а постоји још најмање десет других листова са тиражем преко милион продатих копија.

– За многе Индијце је још увек шик и префињено да их виде како читају новине. Индија је као дете које се интересује за нове и различите ствари и користи новине да покаже како се мења – закључује Гарсија.

----------------------------------------------

„Библију моде” сасвим добро у хиндуизму

Једно од најупечатљивијих издања „Вога” у Индији је оно са звездом филма „Милионер из блата” Фридом Пинтом на насловној страни. „Библију моде” су ипак оштро критиковали због фотографије са најсиромашнијим становницима који позирају испод кишобрана од 200 долара. Без обзира на грешке, велика западна имена све чешће се налазе у импресумима индијских издања.

– Док смо раније видели да се људи селе из Индије у САД због посла, сада неки од најталентованијих новинара и уредника траже прилику у Индији – каже Аша Сонди Мадан.