Шта ће у школама партије

Тим стручних људи је написао Стратегију развоја образовања у Србији. Ради се о последњем тренутку за доношење једне стратегије за овако важну област друштвеног живота. Наиме, квалитетно образовање најбитнији је услов убрзаног и одрживог привредног, културног и општедруштвеног развоја Србије. Саму стратегију на 233 странице изградили су веома стручни људи на челу са проф. др Властимиром Матејићем и проф. др Иваном Ивићем.

Документ је квалитетно урађен, инсистира се на целоживотном образовању које почиње у предшколској установи и завршава се окончањем живота Консултована је одговарајућа литература, а ранију верзију критиковали су, такође, веома угледни стручњаци који нису учествовали у писању стратегије. Може се претпоставити да су неке, иако не и већину критика аутори Стратегије усвојили, и добро би било да јавна расправа потраје дуже и не буде ограничена политичким збивањима.

Наиме, писац овог текста страхује да је не само заживљавање Стратегије, ако се усвоји, него и њено усвајање под знаком питања, јер ако се власт промени, тешко је поверовати да ће је нова узети озбиљно у разматрање, баш као што је пре неколико година влада предвођена др Војиславом Коштуницом одбацила претходну реформу образовања уз тежњу тадашње ресорне министарке проф. др Чолић да и Дарвинову теорију еволуције из школа избаци.

Разлог за сумњу у спроводивост извесних делова Стратегије не налази се ни у доброј вољи предлагача ни у неодговарајућој дијагнози постојећег стања. Напротив, узроци рђавог стања у основном и средњем образовању су веома прецизно препознати јер се тражи „деполитизација органа управљања“, тј. „елиминисање политичких и партијских мерила при избору чланова органа управљања, елиминисање политичких притисака на одлуке органа управљања“, те „деполитизација избора директора“: „У пракси је видљив велики утицај политике (и политичких партија) на избор и рад директора, што у великој мери утиче на квалитет руковођења, јер се не поштују професионални критеријуми и стандарди.“ Проблем је, међутим, у томе што се прописује неодговарајући лек за препознату болест: „Неопходно је да се постигне договор међу политичким странкама и у државним органима да се функција директора деполитизује“. Другим речима, лисице ће се овластити да се договоре како да чувају кокошињац. На основу више од дводеценијског вишестраначког искуства у Србији може се предвидети да ће ствари остати исте, тј. да ће лисице клати кокошке као и досад. Једноставно, наопаки политички систем затровао је све поре друштва, а незајажљиви страначки курјаци лове друштвени плен, па радило се о пожељним положајима у просвети, култури, здравству, правосуђу или предузећима у јавној својини.

Шта радити да се ствари промене? Има ли лека болесној друштвеној ситуацији? Пошто политичка олигархија не одговара грађанству Србије већ политичко-чиновничкој елити Европске уније, потребно је лобирати у ЕУ да се добије подршка како за безусловно усвајање закона о деполитизацији и департизацији управљања србијанском просветом, здравством, јавним предузећима и правосуђем, тако и за надзор спровођења закона. То је посао који би могле предузети невладине организације, академска заједница и, можда, понеки политичар којем је још увек опште добро на памети. Ако би ЕУ прихватила да изврши притисак у овоме смеру, стекла би додатно поверење србијанског цивилног друштва и грађанства уопште. Тиме би свима постало јасно да „европеизација“, тј. процес усвајања вредности и норми ЕУ и трпљење санкција због њиховог кршења, несумњиво јесте у интересу целокупног друштва.

Осим горе наведене наивности, у Стратегији има још мањкавости, али у новинском тексту нема довољно простора да се о њима више речи напише. Треба поменути, ипак, да награђивање наставника треба да буде регулисано више на основу објективних показатеља, као што је успех ученика на пријемним испитима, но на бази педагошко-методичке оцене њиховог рада.

Напослетку, треба се, када је финансирање високог образовања у питању, запитати шта је било са својином Универзитета у Београду. Искуснији професори универзитета су говорили, писац ових редака ову тему није истраживао већ је о њој само слушао па нема ближих сазнања о реченом, да је Универзитет у Београду био један од богатијих у Европи између два светска рата. Зашто се својина не врати свом власнику? Ако се већ враћа имовина верским заједницама, зашто се не врати и Универзитету? Није ваљда да све политичке странке у Србији сматрају универзитет мање важном установом од цркве?