Кад је петао Кића будио Дорћолце

„Београд је приметно опустео, иако се толико избеглица у њему нагомилало. Један део становништва је у ропству, други одведен у Немачку на рад, а трећи отишао у села ради исхране.“

Ово је, у свом дневнику, првог јула 1942. године, прибележио Драгутин Ј. Ранковић, рођен 1882. у Београду, правник и журналиста, а током рата државни чиновник у пензији. Дневник под насловом „Свакодневни живот под окупацијом – искуство једног Београђанина“, који је вођен од 5. септембра 1941. па до 31. августа 1944. или, како нотира сам аутор, до 1235. дана окупације, објавио је недавно Институт за новију историју Србије.

Ранковић је, још 1956. године, поклонио свој спис Народној библиотеци Србије (НБС). Приређивачи су историчарка Наташа Милићевић, која се, на поменутом институту, највише бави историјом српског грађанства у XX веку, и Душан Никодијевић, историчар који води Збирку млађих историјских рукописа у НБС.

Милићевићева, у изјави за наш лист, каже да је штампање овог дневника (на деветсто страна, са уводном студијом) документарни новитет јер је ово први пут да заинтересована публика може да прати ритам свакодневице у окупираном Београду из визуре обичног грађанина који ни о чему није одлучивао.

Грозничава потрага за храном била је приоритетна дисциплина. Бригу о исхрани грађанства водила је Дирекција за снабдевање становништва града Београда (Дирис), али купонима које је делио Дирис тек повремено су се могле купити кључне намирнице: брашно, маст, шећер, месо и уље. Због инфлације Недићевог динара, а нарочито због лимитираних цена на пијацама које су наметале власти, цветала је трампа.

Ранковић 12. маја 1943. бележи: „Мој станар је за половну памучну поткошуљу добио два кила сира и двадесет јаја“. Два дана касније остварен је овај аранжман: „Један обућар погодио се са својим пријатељем да му направи ципеле у замену за тону лигнита, двадесет кила пшеничног брашна и три литре зејтина“.

Међутим, пажљивим читањем уочава се да су несташице биле вештачки изазване како би се Београђани држали под тешком егзистенцијалном пресијом. Јер, поменути кључни артикли нису могли ући у град из околних шумадијских села ни из Баната односно Рита (данашње имање ПКБ-а око Падинске Скеле).

У пролеће и лето 1942. Ранковић нотира: „Из Баната се у малим количинама шверцује маст: понесе се парче хлеба, исеку се две половине, добро утопе у маст и затворе. Код куће се, на ватри, та маст топљењем исцеди. Тако се добије бар толико да се једанпут јело запржи...“

Унос хране у варош заустављен је и с југа (лето 1942): „Синоћ су Немци претресли све возове у Топчидеру и путницима узели све намирнице. Позади станице стајали су камиони у које су убациване одузете ствари“.

Кад су се, августа 1944, Немци о свом јаду забавили, одједном свега је било у изобиљу: „Прођох јутрос кроз пијацу Цветни трг. Прави вашар. Свега и свачега има, белих векни у изобиљу, меснатих производа и сланине исто тако... По многим кафанама пеку се ћевапчићи као пре рата. Комад је двадесет динара (еквивалент: пола кила лубенице)“.

Ранковић је 29. јуна 1942. стао на вагу: „Мерио сам се. Тежак сам 65 килограма, десет мање но пре бомбардовања“. У страху од тоталне глади на свакој слободној стопи ничу баште и велика кукурузишта, нарочито на Ташмајдану и око Булевара краља Александра.

Дуван је био строго рационисан па су многи пушили купиново лишће, а црноберзијанци су мешали дуван с буковим лишћем.

Наш казивач живео је на Дорћолу, у Добрачиној 34. У августу 1942. пише: „По целом Београду певају петлови. По улицама шетају кокоши, пловке и гуске. По травњацима пасе живина, вукући, обично, узице да би се могла лакше ухватити и однети кући. Жене седе пред кућама и врше надзор“. Све то инспирише Ранковића да и сам набави кокошке.

Али, из све чешћих бележака које се односе на муке с прехраном своје живине, видљиво је да су за Ранковића коке, као и посвећеност дневнику, првенствено ментална терапија и бег од стварности: „Ја редовно изводим моје четири кокошке и петла од четири до пола седам сати по подне. Најрадије иду до гимназије (Прве мушке у Душановој улици) где има мало траве“. Најсочнија трава je у порти цркве Александра Невског одакле коке истерује поп Радован Димитријевић, претећи да ће их побити, што озлојеђује Ранковића.

С пролећа 1944, љубав према свом пернатом јату Ранковић исказује некролозима. „Моја љубимица Цоца угинула данас. Очајан сам као да сам нешто рођено изгубио. Закопао сам је у црквеној порти... Синоћ ђубретари ухватили мог петла Кићу, заклали и однели. Као убијен сам. Толико сам Кићу волео“.

----------------------------------------------

Квадратура круга

22. октобар 1941: Обиграх цео Београд, тражећи ексере, и нигде их не нађох. Један сељак је носио корпу јаја, али их је давао само за ексере.

10. април 1942: Свакодневно долазе (у Београд) сељаци и сељанке и нуде стари црни лук у замену за мекиње и кукурузно брашно. Треба им да хране свиње. Далеко смо дотерали...

10. децембар 1942: Има школа које раде, али свако дете мора да понесе од куће два-три парчета дрвета.