Стари старци и млади старци

Народи света су у овом столећу пред вратима демографског феномена који се никада раније није збио: старење ће погодити већину нација.

Демографи дефинишу старење статистички. Када особе старије од 60 година бројно надјачају млађе од 20 година, нација стари. Тада се одиграва тзв. инверзија старосне пирамиде. Особе са 60 година, кажу савремени критеријуми, ступају на први праг старости ("треће доба"), али их у последње време називају и "млади старци". Зато што наредни старосни праг следи 15-20 година касније, па особе изнад 75 година живота спадају у "четврто доба" што ће рећи да су то "стари старци".

У Европи, а нешто мање у САД, старење је већ годинама врло опипљив проблем (у Немачкој присутан три деценије). Америка стари спорије, пре свега захваљујући хиспанском становништву чије жене, у односу на друге етничке групације, рађају четири пута више.

Укратко, светска карта старења, пробијања прага старења, који се уочава, кажу демографи, сваких 15-20 година, изгледа по редоследу тих шокова овако: Европа, Русија и Јапан су већ сада погођени овим опасним трендом. Америка ће се томе придружити за десетак година, Кина за 15, Индија тек за 35 година, а Африка средином столећа.

Стручњак за геополитику популација Француз Ив-Мари Лолан, каже:

"С геополитичког аспекта, утакмица ће се играти између више светских полова који ће остати  главни актери светске сцене. С једне стране биће Северна Америка, Европа и Русија, а са друге азијски ′трио′ у пуном успону, иако је и сам изузетно хетероген. Њега чине остарели Јапан, још млада Кина и Индија једва ′наборана′".

Када је Кина у питању, јасно је да ће она кроз двадесетак година почети да плаћа дуг Денговој "политици једног детета" у породици, реализованој последњих неколико деценија. Стручњаци тврде да ће у Кини тај демографски удар бити чак бруталан.

Замислимо да тренд старења друштво не успе да регулише. Крајња последица је нестајање читавих народа у релативно кратком временском периоду.

Западна друштва уочавају знатан раст становника изнад 75 година, па се бездушни и алави управљачи савремених капиталистичких система све чешће жале на оптерећења друштва продуженим пензијама што, наравно, плаћа радно активно становништво, коме из године у годину све више на грбачи леже стари из категорије "четвртог доба".

Генерално старење становништва успорава економски раст. Што су старији становници, скупљи су и здравствени системи. Овај проблем је најприсутнији у узнапредовалим системима, у најбогатијим земљама Америке, Јапана и Европе, у којима људи у највећој мери успевају у остварењу савремених животних тежњи: добар стандард, заштићена будућност и што знатније продужавање животног века.

Старе особе ће у многим развијеним земљама наредних година и деценија увећавати проценат доминантног слоја становништва, а предвиђања стручњака говоре да ће особе изнад 60 година старости представљати убрзо чак и 30 одсто становника тих земаља. Њихове пензије ће износити и преко 20 одсто бруто националног дохотка (БНД). У Европи је Немачка иреверзибилно на том путу и прва ће се суочити с овим суморним описом блиске будућности.

Особе изнад 75 година ("стари старци") све више ће коштати савремена друштва, јер ће до средине овог столећа достићи преко 20 одсто укупног становништва. У основи овог тренда су напредак медицине и напори да људски век буде продужен, а знамо, то кошта. Здравство ће у развијеним земљама гутати чак 5 одсто БНД-а.

Пред политичким класама света је очито озбиљан проблем који захтева што студиозније промишљање, а потом и решавање. Иако звучи помало орвелијански, али стручњаци попут Лолана, постављају и оваква питања: "Да ли је неопходно, или чак могуће, да се људски живот продужава изнад неког броја година и по извесну цену расположивих ресурса друштва?"

Пошто је, ипак, реч о бављењу демографским проблемима на дужи рок, УН и све државе морале би да се знатно озбиљније баве проблемом старења. То ће рећи да и демографи коначно треба да заузму важна места у државној стратегији савремених друштава, као и у тимовима одговорних влада.