Социјална структура затвореног типа

Полазна методолошка тачка анализе односа младих према култури и културних институција према младима морала би бити да се култура, економија и политика посматрају као испреплетане делатности које чине једну целину.

У друштву Србије данас много је чињеница системског карактера које представљају препреку културном стваралаштву младих.

Србија је земља са једном од највећихстопа незапосленостиу Европи, а проценатнезапослености младих расте из године у годину. Према индексу технологије Србија јемеђу земљама у транзицији на дну ранг-листе, што битно ограничава настанак слоја младих стручњака. Издвајања занаучноистраживачки рад у Србији износесамо 0,4 одстоБДП-a, док у развијеним земљама достижу итри одсто.У малобројној групи земаља са највећим „одливом мозгова” нашла се и Србија: од почетка деведесетих година прошлог века напустило је 100.000 стручњака. Такође, према неким проценама,Србија има више од 1,4 милиона сиромашних. Деца сиромашних родитељасу дискриминисана у образовању, а 23 одсто деце,од 15 до 17 година,из сиромашних породица у Србији напушта институционално образовање. Из сиромашних породица је само 3,7 одсто студената,што указује на чињеницу да се у Србији ствара социјална структура затвореног типа.

Све је већи број сиромашних међу незапосленим младим људима, који постају савремени субпролетаријат друштва Србије. Међу њима посебно је тежак положај деце и младих Рома, као и младих из категорије избеглица и расељених лица. На таквомсоцијалном тлу настаје „култура сиромаштва”, „гето-култура” и „култура сламова”. С обзиром на друштвену немоћ и недостатак одговарајућег образовања већине припадника поменутихсоцијалних категорија, од њих се не може очекивати интересовање за културне вредности и стваралаштво.

Србија је данас високо антагонизовано и разорено друштво, чија се стварност „више не може објашњавати појмом кризе” (З. Видојевић). То је друштво регресивног капитализма које се налази пред реалном могућношћу економског, политичког и културног колапса. Уместо културе дијалога, духа толеранције и споразумног решавања друштвених сукоба, пред младима се помаља„култура” искључивости, насиља и простаклука, чега има и у политичком животу.

Образовање такође утичена културу;социолошка истраживања перцепције стања образовног система показују да деца и млади све више уче из ваншколског, најчешће породичног и медијског контекста, збогчега породица, родитељи и медији постају кључни факторикултуре и образовања младих. Тачно је да би школа морала да заузме већи део слободног времена младих кроз такозваневаннаставне активности, што се, нажалост у нашим школама не догађа. Али како да се образовна, васпитна и културна функција школе остварујеу условима девалвираног образовног система у којем се за образовање издваја само 3,3 одстоБДП (у земљама Европске уније је од шест доседам одсто), односно 4,5одстоако укључимо и део који финансира локалнасамоуправаи покрајина, као и део који се издваја за науку.

Што се тиче ваншколских активности као облика културног капитала (спорт, музичке школе, учење страних језика, хор, плес, часови глуме и слично), социолошка истраживања Смиљке Томановић показују да постоје изразите слојне разлике према социоекономском пореклу деце.Што је образовни ниво родитеља и њихов материјални положај виши, то је и ангажованост деце у ваншколским активностима већа. Шире посматрано, ради се о механизмима деловања социјалне репродукције унутар породичног хабитуса кроз репродукцију културног капитала и његовог дела – образовања.

*Социолог, професор Високе школе струковних студија за образовање васпитача у Новом Саду