Удружени оркестри и хорови

Два концерта у две вечери са великим вокално-инструменталним делима музике 20. века извели су музичари наших највећих ансамбала. Прве вечери су хор и оркестар РТС са солистима и наратором наступили са Хонегеровим „Краљем Давидом”, једним од манифестних комада француског неокласицизма и стилског темеља француске „шесторке” из прве половине 20. века. Велики део партитуре припада наратору, текст је функционално, изражајно читао глумац Небојша Дугалић, а извођење је протицало у већим и мањим проблемима, почев од неразумљиве дикције, до повремених куршлуса у дувачком корпусу који и у овом делу, као и у Франковој симфонији, има изразиту улогу.

Огроман труд диригента Владимира Крањчевића, уметника високе репутације и специјалисте управо за овакве велике ораторијске форме, само је делимично довео до успешних резултата. Тек поједине, међу бројним кратким нумерама Хонегеровог ораторијума, (симфонијског псалма) звучале су култивисано, дорађено и заокружено, већина громко, прегласно и прегрубо. Солисти су се очигледно мучили са српским преводом својих деоница и арија, па се ништа и није разазнавало од текста, мучили се и са висинама, прилично и са видним напором певали не нарочито захтевне партије. Хорски ансамбл РТС, поуздан као увек, овога пута и сигуран, али и плакатски униформан.

Утисак пренаглашености кулминација, са понеким фалшем дувача, наружио је извођење Франкове Симфоније у де-молу, једне од најлепших романтичарских, са деликатним другим ставом и великом палетом расположења у првом и трећем. Слушали смо химничну, патетичну и епску причу, пренаглашену у фортеу, неизбалансирану у међуодносима дувача и гудача.

Целовечерњи концерт оркестра Београдске филхармоније био је посвећен музици класика и једног од највећих композитора 20. века, Сергеја Прокофјева. Најпре смо слушали симфонијску свиту из опере „Заљубљен у три наранџе” (опера се налази на редовном репертоару Опере Народног позоришта) бриљантно изведену захваљујући нерву и доброј комуникацији са музичарима у оркестру чију енергију зналачки и умешно покреће кинески уметник и шеф-диригент Београдске филхармоније Мухаи Танг.

Сложени и у основи лирски музички језик Другог виолинског концерта Прокофјева изразио је на веома сугестиван начин солиста Борис Белкин уз избалансирани дијалог са оркестром.

Још једно велико вокално-инструментално дело 20. века, кантата „Александар Невски” С. Прокофјева, потекла из музике за филм Ејзенштајна, носи све атрибуте непобедивости и херојства руског народа и поред екстатичног оркестра, посебну пажњу привукао је хор Обилић–Крсмановић са скоро 150 чланова који је опколио цео партер демонстрирајући моћ и силину звука. Диригенту на сцени Мухаи Тангу помагао је помоћни диригент из партера сале, Дејан Миливојевић. Потресну тужбалицу погинулим руским војницима певала је својим тамним мецосопраном Јелена Влаховић која се и претходне вечери огледала у Хонегеровој музици и начинила спонтану спону између два извођења великих ораторијских остварења музике 20. века у две узастопне концертне вечери.