Udruženi orkestri i horovi

Dva koncerta u dve večeri sa velikim vokalno-instrumentalnim delima muzike 20. veka izveli su muzičari naših najvećih ansambala. Prve večeri su hor i orkestar RTS sa solistima i naratorom nastupili sa Honegerovim „Kraljem Davidom”, jednim od manifestnih komada francuskog neoklasicizma i stilskog temelja francuske „šestorke” iz prve polovine 20. veka. Veliki deo partiture pripada naratoru, tekst je funkcionalno, izražajno čitao glumac Nebojša Dugalić, a izvođenje je proticalo u većim i manjim problemima, počev od nerazumljive dikcije, do povremenih kuršlusa u duvačkom korpusu koji i u ovom delu, kao i u Frankovoj simfoniji, ima izrazitu ulogu.

Ogroman trud dirigenta Vladimira Kranjčevića, umetnika visoke reputacije i specijaliste upravo za ovakve velike oratorijske forme, samo je delimično doveo do uspešnih rezultata. Tek pojedine, među brojnim kratkim numerama Honegerovog oratorijuma, (simfonijskog psalma) zvučale su kultivisano, dorađeno i zaokruženo, većina gromko, preglasno i pregrubo. Solisti su se očigledno mučili sa srpskim prevodom svojih deonica i arija, pa se ništa i nije razaznavalo od teksta, mučili se i sa visinama, prilično i sa vidnim naporom pevali ne naročito zahtevne partije. Horski ansambl RTS, pouzdan kao uvek, ovoga puta i siguran, ali i plakatski uniforman.

Utisak prenaglašenosti kulminacija, sa ponekim falšem duvača, naružio je izvođenje Frankove Simfonije u de-molu, jedne od najlepših romantičarskih, sa delikatnim drugim stavom i velikom paletom raspoloženja u prvom i trećem. Slušali smo himničnu, patetičnu i epsku priču, prenaglašenu u forteu, neizbalansiranu u međuodnosima duvača i gudača.

Celovečernji koncert orkestra Beogradske filharmonije bio je posvećen muzici klasika i jednog od najvećih kompozitora 20. veka, Sergeja Prokofjeva. Najpre smo slušali simfonijsku svitu iz opere „Zaljubljen u tri narandže” (opera se nalazi na redovnom repertoaru Opere Narodnog pozorišta) briljantno izvedenu zahvaljujući nervu i dobroj komunikaciji sa muzičarima u orkestru čiju energiju znalački i umešno pokreće kineski umetnik i šef-dirigent Beogradske filharmonije Muhai Tang.

Složeni i u osnovi lirski muzički jezik Drugog violinskog koncerta Prokofjeva izrazio je na veoma sugestivan način solista Boris Belkin uz izbalansirani dijalog sa orkestrom.

Još jedno veliko vokalno-instrumentalno delo 20. veka, kantata „Aleksandar Nevski” S. Prokofjeva, potekla iz muzike za film Ejzenštajna, nosi sve atribute nepobedivosti i herojstva ruskog naroda i pored ekstatičnog orkestra, posebnu pažnju privukao je hor Obilić–Krsmanović sa skoro 150 članova koji je opkolio ceo parter demonstrirajući moć i silinu zvuka. Dirigentu na sceni Muhai Tangu pomagao je pomoćni dirigent iz partera sale, Dejan Milivojević. Potresnu tužbalicu poginulim ruskim vojnicima pevala je svojim tamnim mecosopranom Jelena Vlahović koja se i prethodne večeri ogledala u Honegerovoj muzici i načinila spontanu sponu između dva izvođenja velikih oratorijskih ostvarenja muzike 20. veka u dve uzastopne koncertne večeri.