Сада крећем на путовање

Подаци о томе да је роман "Француска свита" Ирине Немировске (1903-1942), француске књижевнице јеврејског порекла, у 2006. години проглашен најбољом књигом на интернет порталу "Амазон", и да је 2004. године добио награду "Ренодо" за најбољи роман у Француској, могу да укажу на само још једну од добрих књига које имају успеха код читалаца. (Овај роман је код нас у преводу Гордане Бреберине објавила београдска "Лагуна").

Међутим, "Француска свита" је нешто још много више од узбудљиво и складно испричане приче: пре свега, то је рукопис који је преживео смрт ауторке и страхоте избеглиштва у Другом светском рату, недовршена замисао која живо сведочи о том ратном времену и дело које, без обзира на то да ли говори о Немцима или Французима, дубоко промишља људску природу.

Болне успомене

"Француска свита" у своја два дела – "Олуја у јуну" и "Долче" (а ауторка је планирала да напише још три: "Заробљеништво", "Битке" и "Мир") – говори о најразличитијим људским судбинама које укршта бекство из Париза пред немачком окупацијом. Други део приказује привикавање избеглица и сељана на Немце у провинцији. Најниже људске инстинкте који настају услед порива за опстанком, лицемерје и кукавичлук описала је Ирина Немировска у овом свом роману.

Због свог путешествија кроз време и необичног опстанка, "Француска свита" је неодвојива од живота Ирине Немировске и њене породице.

"Француска свита" је писана почетком четрдесетих година 20. века, а објавила ју је тек 2004. године кћерка Ирине Немировске Дениза Епштајн. Њу је, са сестром Елизабет, од упорних француских жандара током рата скривала дадиља и спаситељка Сесила Мишо, а девојчице су у коферу са успоменама на родитеље с краја на крај Француске носиле и овај последњи мајчин рукопис, мислећи да је то њен дневник. Свеску нису отварале педесет година, плашећи се болних успомена из детињства. Дениза је, пре него што је оригинални рукопис "Француске свите" поклонила Институту који чува архивску грађу и студије посвећене најзначајнијим издавачким кућама, књижевним часописима и писцима Француске (IMEC), са сестром поново прекуцала и дешифровала мајчин рукопис. Када је видела да је реч о књижевном ремек-делу, одлучила је да књигу објави, и "Француска свита" је убрзо постала бестселер у Француској.

У јануару 2006.године, у интервјуу за Би Би Си, Дениза Епштајн је рекла: "Највећа радост за мене је сазнање да је књига читана. То је изванредно осећање које је оживело моју мајку и које показује да нацисти нису стварно успели да је убију. Ово није освета, већ победа."

Бахов контрапункт

Ирина Немировска била је ћерка богатог јеврејског банкара из Украјине. Мајка је није волела и често је порицала да има дете јер би је то "учинило старом". То је био разлог због којег је Ирина већ од најранијег детињства била окренута себи, усамљена међу мноштвом књига, а одгајала ју је француска гувернанта. Француски је, заправо, био њен матерњи језик. Ирина је говорила и јидиш, фински, пољски и енглески језик. Од 1914. године породица Немировски живела је у великој и лепој кући у Санкт Петербургу, где их је затекла Октобарска револуција. Године 1918. Немировски беже у Финску, а наредне се селе се у Париз, где је Ирена похађала Сорбону и почела да пише већ са 18 година. Удала се за Михаила Епштајна 1926. године и затим родила Денизу и Елизабет.

Ухапшена је у јулу 1942. године као "особа без држављанства и јеврејског порекла". Кћеркама је рекла "Сада крећем на путовање". Транспортована је у Аушвиц, где је умрла после месец дана. Пре него што ће и сам бити ухапшен и послат у Аушвиц, Михаил Епштајн се обраћао за помоћ десничарски оријентисаним познаницима, писао је чак и амбасадору Немачке у Француској Оту Абецу, али ништа није помогло (ова преписка објављена је на крају "Француске свите"). Дадиља је наставила да скрива девојчице, чија је богата бака живела у Ници и није хтела ни да их види.

Књига која је прославила Ирину Немировску објављена је 1929. године под насловом "Давид Голдер" и по њој је Жилијен Дививије снимио истоимени филм.

Замишљена као Пета Бетовенова симфонија, "Француска свита", како упућује и њен наслов, подсећа и на Бахове "Француске свите". Као недовршени роман у два дела, уређена је по принципу контрапункта, олује бекства и смираја у издаји хуманости. Ниже индивидуалне теме јунака, који се удаљавају и враћају главној теми, баш онолико колико би Бахов принцип у музици дозволио. Неко би помислио да је Ирина Немировска "Француску свиту" требало да напише у гневу и са мржњом. Као додатак роману објављени су и њени студиозни списи, настали током рада на роману. Они показују огорченост ситуацијом у Француској и Европи, али то је огорченост критички усмереног интелектуалца. Мирно и храбро Ирина Немировска поднела је своју судбину у белешкама написавши: "Да подигне се терет тежак тако, потребна је храброст твоја Сизифе. Мени за то дело срце не недостаје, Али, циљ је далек, а време кратко".