Како прерадити амбалажни отпад

Из године у годину контејнери за смештај отпада све се брже пуне, а на депонијама је све мање слободног места. Решење за излаз из ове ситуације у Србији види се у законској регулативи која треба да омогући да се што више амбалажног отпада преради и тиме потпуније заштити животна средина.

У земљама Европске уније овај проблем је у великој мери решен, а колико је озбиљан довољно говори податак да се годишње прикупи чак 19,8 милиона тона отпада у земљама ЕУ, а да се само пластичних производа преради у "тежини" од 1,6 милиона тона.

Пред Србијом је велики задатак око доношења Закона о амбалажи и амбалажном отпаду, а то је био и један од повода да се у Привредној комори Србије одржи стручни скуп посвећен управо овој проблематици. Један од учесника скупа био је Дејвид Перчард, независни консултант и писац студије о примени и утицају Директиве ЕУ о амбалажи и амбалажном отпаду за Европску комисију. 

У разговору за наш лист Перчард истиче да је веома важно на једном месту окупити квалитетно законодавство и квалитетну организацију посла и такав приступ у многим европским земљама се у пракси показао као исправан.

– Оно што је у целој анализи право питање, то је да ли проблем амбалаже решити по високој или разумној цени. Паковање није једино питање амбалаже, није ни једино питање од значаја за животну средину, нити је једино важно за јавну политику. Веома је важно да то решење буде ефективно, посматрано са трошковне стране – каже Перчард.

Анализирајући стање у Европи и 13 година примене стратешког управљања отпадом, угледни европски стручњак указао је на високе домете које су достигле Немачка и Аустрија. Њихови рани системи управљања амбалажним отпадом ипак су имали битан недостатак, а то је била висока цена.

За разлику од њих Француска је применила исте принципе у пракси, али по много нижој цени. То је остварено кроз серију пилот програма, да би утврдили шта је било добро, а шта се није показало квалитетним у пракси.

За сада су се издвојиле две земље по основу у пракси спроведене концепције примене управљања отпадом, тако да су њихова искуства од великог значаја за Србију. За Ирску, како истиче Перчард, нико није веровао да ће успети у брзини примене својих пројеката, али су то остварили у веома кратком року. Уз једноставну регулативу и принцип да мале компаније не сносе трошкове прераде отпада, већ да је то углавном брига великих, остварили су своје циљеве. У прикупљању отпада од домаћинстава ангажовала се локална самоуправа која је формирала откупне станице.

За разлику од њих, Хрватска је, према његовим речима, направила "класичну грешку тиме што су желели да измисле нешто оригинално". Целом проблему приступили су парцијално, решавајући питање откупа "пет амбалаже", што ће их касније довести до тога да им укупни трошкови прераде амбалажног отпада буду двоструко већи.

Као препоруке Србији за прераду амбалажног отпада Перчард наводи доношење законског оквира усклађеног са европским директивама и потпуни консензус око плана између владе и индустрије.