Музеј града у рушењу или у нади

Институције, у принципу, деле судбину друштва, али у једном домену, када се ради о институцијама културе, њихова судбина у Београду, а посебно у Србији, веома је забрињавајућа. Наиме, на прсте се могу набројати установе чији су објекти грађени наменски за потребе одговарајуће институције културе. Такав је случај био с Народним позориштем, Народном библиотеком, Музејом савремене уметности, Музејом 25. мај, Галеријом фресака... Уобичајена је ствар да се зграде других намена уступају култури и оне се врло ретко добро и квалитетно адаптирају потребама културе, што је случај са, нa пример, Етнографским музејом. Често се дешава да се старе, потпуно амортизоване зграде других намена, једва адаптиране или неадаптиране, уступају установама културе. Највећи део тих установа, поред недовољног и неподесног простора, треба да уложе велика средства у адаптације и трошкове одржавања таквих објеката. Нефункционални и неуређени, они отежавају рад институција тако да установе у оваквом статусу и режиму коришћења номинално имамо, а немамо.

Музеј града Београда, основан 1903. године, има пет одељења са 130.000 предмета и још 10 аутономних музеја и легата у свом саставу. Задатак је музеја да сабира, обрађује и презентује чињенице из историје и меморије Београда, једног од најстаријих градова Европе. У протеклом времену од 109 година музеј је без зграде, односно подстанар је у згради Библиотеке града и без сталне је поставке. Овакво стање музеја је велика срамота и за Београд, и за Србију.

Почетком августа прошле године Европски комесаријат за културу и образовање на свом сајту објавио је да је пројект „Београд 2020.” први по рејтингу у конкурисању за статус културне престонице Европе. Ако освоји тај статус, Европа ће обезбедити средства, а 2020. година није далеко и за њу се треба спремити.

У времену које памтим било је много покушаја да се реши питање смештаја Музеја града Београда. Била су два конкурса за локацију у Рајићевој улици, био је покушај да се основна школа „Краљ Александар Први Карађорђевић”, а касније Педагошко-просветни завод Београда у Дечанској улици, уступе музеју. Од 2006. године зграда такозване Нове војне академије у Ресавској улици број 40б, предмет је преговора између Војске Србије и града Београда за смештај Музеја града. Објекат је саграђен 1899. и на доброј је локацији, у центру града. Претпрошлог лета (27. јула 2010) град Београд је предао ову зграду музеју на коришћење, и то на 20 година.

Зграда у Ресавској улици је оштећена у бомбардовањима 1941. и 1999. године. Она има довољно велику квадратуру од око 11.000 метара, али је објективно у веома лошем техничком стању. Вертикалне и хоризонталне олучне цеви су пропале, што је довело до овлажености целог објекта, дрвени прозори су такође пропали, вршене су многе импровизоване тј. неквалитетне адаптације, увођене су разне инсталације итд.

Дајући ову зграду на 20 година, град је учинио музеју неку врсту медвеђе услуге, јер су трошкови санације, уређења и презентовања овог објекта вероватно већи од свих буџетских средстава које ће Град Београд у наредних 20 година одвојити за функционисање овог музеја. Буџети културе су тесни и у Београду, тако да се зграда само делимично, то јест у веома редукованом обиму, може користити за потребе којима је намењена.

Хитно спасавање ове зграде мора се обавити знатно пре него што стигну паре из Европе, уколико Београд добије статус престонице културе, јер објекат мора бити сређен и уређен да би се оставиле две-три године за израду озбиљне и репрезентативне поставке музеја.

Због тога се, по мом схватању, мора размишљати о другим облицима донација и задужбинарства, који треба да буду ослоњени на оно што у друштву Београда и Србије функционише најбоље, а то су јавна предузећа која, било кроз донације, било кроз бескаматне позајмице (док не дођу новчана средства из Европе), треба да пораде на томе да се зграда музеја доведе у функционално стање. Могао бих да замислим ситуацију у којој ће Електродистрибуција Београд заменити цео кров и олуке, где ће све прозоре заменити и фасаду средити Дирекција за градско грађевинско земљиште, где ће инсталације водовода и канализације средити и доградити Београдски водовод и канализација, где ће зграду прикључити на грејање предузеће Београдске топлане, где ће електро и телекомуникациону опрему средити Електродистрибуција Београд и Телеком Србија итд. Без обзира на проблеме које имају ова јавна предузећа, она су, захваљујући монополским статусима, у најбољој економској ситуацији и, у овом тренутку, мислим да је једино са те стране могуће очекивати уподобљење ове зграде. Кроз донације и задужбинарство ових предузећа, статус задужбинарства добили би сви грађани Београда.

Архитекта