Како је тата престао да псује Бога

– Да ли знате ко су монаси?
– Они носе браде и не жене се – одговора Милорад.
– Живе посвећени у манастирима посвећени Богу – додаје Владан.
– Увек носе исту одећу и мање спавају и једу – узвраћа Александра.

Овако је после обавезне молитве започео час вероучитељице Драгане Дринчевић у одељењу петог разреда новобеоградске основне школе "Лаза Костић".

Ова ведра и спортски грађена плавуша, у фармеркама, заљубљеник у Кафку и Достојевског и обожавалац групе "Дорс", на Светог Саву проглашена је одлуком Његове светости патријарха Павла и Министарства вера за најбољег православног вероучитеља, не само у Архиепископији београдско-карловачкој, већ и у целој Србији.

– Веома сам радосна због признања. Кад успете почаст припада само једном човеку, али иза успеха увек стоји више људи. Зато ова награда припада и свим мојим колегама у школи "Лаза Костић" који су ми пуно помогли, али и нашем пароху оцу, Радичу Радичевићу који нам је пружао велику подршку – каже Драгана која је због љубави према богословским наукама напустила студије геодезије и математике.

Пре него што је 2001. почела да предаје у школи, имала је за собом већ трогодишње искуство вероучитеља упознајући основце и средњошколце са Христовом науком у цркви Ружица, али и другим београдским храмовима. С колегиницом која предаје грађанско васпитање има веома добру сарадњу. Уочи великих хришћанских празника као што су Божић, Васкрс, или Свети Сава држе часове заједно.

– Није никаква гаранција да ће неко ко слуша веронауку сутра бити добар човек и остати хришћанин. Као што не можемо да тврдимо да ће ученик који слуша грађанско васпитање бити лош човек и да никада неће упознати Бога. Путеви Господњи су недокучиви – смело објашњава овај дипломирани теолог, присећајући се савета патријарха Павла који је упутио вероучитељима када су школе поново отвориле врата за Бога: "Нисте ви дужни никога да убеђујете".

Зато је Драгана, која предаје веронауку деци од првог до шестог разреда, поставила себи за циљ: најважније је да ђаци заволе Христову науку, Цркву и пожеле да упознају Бога како би живели у заједници с њим. Кад је реч о знању, како каже, цео живот је пред њима.

– Понекад им задам да пишу своје молитве, али им кажем да, уколико не желе да предају тај папир, могу га задржати за себе. Занимљиво је да у тим молитвама ђака до четвртог разреда преовладава захвалност према Богу, а касније се и помаља осећај покајања. У средњој школи, где сам такође предавала, на првом месту је покајање, а тек онда захвалност – прича Драгана.

Тако најмлађи основци често пишу: "Боже, ти си најдивније биће на свету. Хвала ти што си створио цео свет и хвала ти што си створио баш мене." Средњошколци се Богу обраћају на други начин: "Молим те опрости ми због свега, осетио сам толико пута да ме волиш и да је твоја љубав безгранична и помози ми да пронађем прави пут".

– Када читам те молитве сузе ми навру. Види се колико су искрени. Родитељи ми кажу да уз помоћ своје деце и они стичу своја прва знања о Богу. Дирљиво је како Господ преко своје деце и родитеље полако приводи Цркви – истиче Драгана Дринчевић.

Готово сваке недеље све заинтересоване ђаке води на Свету литургију. Најмлађе у цркву Светог архангела Гаврила у Земуну, а старије у Саборну цркву. Пре него што пођу у цркву ученици на часовима сазнају шта је литургија, исповест и причешће.

– Увек им кажем да одлазак на Свету литургију није обавезан и да због тога што иду у цркву не значи да ће добијати и боље оцене. Али, они који присуствују једном богослужењу углавном се одушеве и питају када ћемо поново – прича своја искуства најбоља вероучитељица у Србији.

Сазнања о Богу која деца добију на часовима веронауке понекад наилазе на неразумевање и неодобравање код појединих родитеља. Када деца упознају и заволе Христа почињу и да се суочавају са болним питањем: Шта ће бити са мојим татом и мамом, ако не заволе Бога? Деци тада каже да се моле и за њихове родитеље, како би их Бог повео путем који је за њих најбољи.

– Пре три године пришла ми је једна девојчица и кроз сузе се пожалила да њен тата не верује у Бога и псује га. Рекла сам јој да се не расправља већ да се моли за њега. Годину дана касније саопштила ми је да је тата престао да псује Бога. Шест месеци касније радосно ми је рекла: ’Мој тата је почео да верује у Бога’. Да ово нисам доживела деловало би ми нестварно – каже Драгана Дринчевић.