Седам деценија од холокауста

 „Имао сам много среће”, каже инжењер Александар Мошић (1919), један од малобројних београдских Јевреја који је преживео Други светски рат. О његовим сећањима на те ужасне догађаје разговарамо у години у којој се навршава седам деценија од завршетка холокауста у Србији: до 10. маја 1942. године већина јеврејског становништва на територији окупиране Србије страдала је. Александар, Сефард по оцу Максу, Ашкеназ по мајци Елзи, био је пета генерација Мошића која је живела у Београду, а када је 1941. године почео рат, имао је двадесет и две године.

– Моји родитељи становали су у Кнез Михаиловој улици 33, поред САНУ. Одмах поред,у Јакшићевој улици постојао је биоскоп „Корзо” итог 6. априла око шест сати прве бомбе су удариле баш у њега. Наша зграда, међутим, имала је подрум са дебелим зидовима, у њега смо се ми склонили и ту смо се осећали сигурно. Када је први налет бомбардовања завршен, изашао сам на улицу и видео да биоскопа „Корзо” више нема – прича Александар Мошић.

Други налет немачких авиона затекао га је у Карађорђевом парку. Неповређен, истог дана је отишао из Београда, прво са идејом да се јави у неки војни одсек, а затим живећи као избеглица у Сплиту, па на Корчули где проводи две године и придружује се народноослободилачкој војсци. За то време, вести из Београда биле су ретке и углавном суморне и трагичне. Десетак дана по одласку из родног града, у Дубровнику наилази на пошту и шаље телеграм својима.

– Родитељи су ми из Земуна одговорили: „Ни за Бога милога немој се враћати”. То ми је живот спасило. Шта су хитлеровци, ја сам то врло добро знао. Вратио сам се у Београд, у наш стан, тек по завршетку рата, 1945. године. Мој брат од стрица, који је са мном био у Дубровнику, и касније у Сплиту, није издржао и побегао ми је из Сплита у Београд. Стрељан је после четири дана, на Ташмајдану, у одмазди због атентата на немачког војника – каже Мошић.

На питање кога је затекао када се вратио у Београд, кратко одговара: „Никога”. У холокаусту, инжењер Мошић је изгубио мајку Елзу. Отац се склонио у Италију, а мајка је остала у Београду: били су уверени да нацисти неће стрељати жене и децу. Показало се да је то уверење било погрешно. Мајку Елзу пријатељи су крили прво у Обреновцу, па у Лозници, где ју је открила окупаторска полиција и спровела у логор у Шапцу, а затим у Бањички логор. Убијена је 9. маја 1942. године.

Неколико дана по уласку окупационих трупа у Београд немачка полиција је почела да издаје наредбе о регистровању Јевреја и уведена им је обавеза присилног рада, објашњава историчар др Милан Кољанин са Института за савремену историју.

– По већ устаљеном моделу у окупираним земљама, и у Србији су за спровођење мера против Јевреја ангажовани локални органи власти. То је пре свега било у домену Управе града Београда, односно Одељења специјалне полиције, његовог седмог одсека, за Јевреје и Цигане, делом трећег и четвртог одсека, антикомунистичког – каже Кољанин.

Од друге половине августа 1941. године, додаје, јеврејски мушкарци, делом и ромски масовно су интернирани у логору у Топовским шупама на Аутокоманди, као и у логорима на Бањици, Шапцу, Нишу. Готово сви јеврејски мушкарци у Србији, стрељани су до краја новембра исте године, углавном на стратишту на путу од Панчева ка селу Јабука у Банату, крај села Засавица у Мачви, у Јајинцима, на путу између Бежаније и Сурчина, на Бубњу крај Ниша... Преостали Јевреји из Србије, углавном жене и деца, почевши од 8. децембра исте године интернирани су у новоформираном Јеврејском логору у Земуну, на Београдском сајмишту, где је од 6.400 Јевреја њих 6.320 убијено у „душегупки”, гасном камиону послатом из централе Гестапоа у Берлину. До 10. маја 1942. године „јеврејско питање” је за немачку војноуправну команду било решено. Од 33.579 Јевреја током холокауста у Србији страдало је њих 27.024, што је један од највиших процената страдања Јевреја у Европи под доминацијом нацистичке Немачке – истиче Кољанин. Преживели Јевреји који су се сакривали, уколико би били откривени најчешће су одвођени у логор на Бањици и убрзо стрељани. Милан Кољанин објашњава да је најчешћи вид спасавања Јевреја из Србије током холокауста било бекство на подручја под контролом фашистичке Италије. Сакривали су их и пријатељи, али и непознати људи, што је било веома опасно, јер је окупациона власт запретила смртном казном свима који дају Јеврејима уточиште. Особама које су спасавале Јевреје током холокауста, Израел додељује медаљу Праведника међу народима и она је до сада додељена 131 особи из Србије.

Јелена Чалија