Неопорезован промет робе у висини 40 одсто БДП

„На један килограм јагњетине који се уочи Ускрса легално продавао у радњама, на црно је продато барем седам”, најсликовитији је пример на којем у Унији послодаваца Србије (УПС) указују на проблем сиве економије у нашој земљи.

Овај врх леденог брега само указује на величину неопорезованог и непријављеног дела наше економије, а како процењују у УПС-у, новац који се годишње обрне у сивој економији Србије захвата око 40 одсто бруто домаћег производа. Како је прошле године БДП Србије износио око 35 милијарди евра, то значи да сиво тржиште, према проценама Уније послодаваца, вреди око 14 милијарди евра.

Међутим, колико тачно износи обим сиве економије у Србије никада се неће тачно сазнати, јер је то немогуће прецизно срачунати, будући да пореска служба сваке државе зна колико је пореза наплатила, али ниједна не зна колико јој је промакло. Али, није понета у томе да ли је сива економија проценат изнад или испод 40 одсто БДП-а, већ то што се, како оцењују саговорници „Политике”, она последњих година увећава. Невоља је утолико већа, процењују они, што зарад очувања социјалног мира, држава често жмури на једно око и толерише сиву економију.

Према неким проценама од почетака 2005. године, када је почела примена пореза на додату вредност и када се кренуло у масовну фискализацију сведена је на неких 30 процената, док од почетка кризе расте. На питање зашто обим сиве економије расте и да ли је цифра од 40 процената можда претерана, наши саговорници имају сличне одговоре.

– Оно што је допринело расту сиве економије у последњих неколико година је повећање броја затворених радњи и смањење броја регистрованих малих предузетника који су пружали услуге. Јер, према нашим информацијама, између 65 и 70 одсто људи који су угасили свој мали посао, настављају да раде на сиво јер морају од нечега да живе.

На пример, свака фризерка која одјави свој салон због високих намета и пада прихода, и даље наставља да живи од тога јер нема шта друго да ради. То је један мали пример, али добро баца светло на овај проблем – објашњава Драгољуб Рајић, портпарол Уније послодаваца Србије, додајући да су бројни и други узроци ове појаве.

– Узроци су и велика оптерећења легалног пословања, а томе доприноси и повећана незапосленост, па се људи сналазе. Осим тога, чини се и да држава жмури на једно око, па је спремна и да толерише овакве појаве. Зато је у оним европским земљама које су прошле транзицију учешће сиве економије неких 21 или 22 одсто у поређењу са БДП-ом, а код нас је са неких тридесетак колико је износило 2008. године сада прешло и креће се око 40 одсто. До тих података смо дошли јер смо радили истраживања и посматрали у истом временском интервалу колико се одеће прода у бутику који легално послује и колико се прода на картонским кутијама, на пример у околини Зеленог венца и утврђивали који је однос. У томе смо имали смо подршку невладиних организација које се боре против рада на црно – каже Рајић, док је сличног мишљења је и Александар Стевановић, економиста и сарадник Центра за слободно тржиште.

– Мени цифра од 40 одсто делује сасвим реално када посматрате како ствари функционише у пракси. Када погледате не само продају, него и услуге, не да је реална, него и једна прилично опрезна процена. Она је два до три пута већа него у неким развијеним тржишним привредама, а сива економија указује на неколико ствари. Прва је да људи беже у сиву економију како би уопште могли да преживе. Друга је да прописи нису добри и да то толеришу. Осим тога, када то виде они који легално раде, осете се глупо и кажу – зашто не бисмо и ми. Све у свему, због лоших прописа имамо прилично велику штету, а они који поштено послују морају да плате за све остале – истиче Стевановић.

Наши саговорници објашњавају и да сива економија није само оно што сви свакодневно виђамо – продаја одеће на картонским кутијама, већ да је проблем знатно дубљи.

– Није то само промет на картонским кутијама. То је и продаја оне робе која се не књижи или се пријави мање, нерегистрована продаја пића у кафићима и кафанама, део робе коју продају трговачки путници, па и трговина на сиво пољопривредним производима. Ту је и рад на црно, где код малих фирми постоји прећутни договор да послодавац минималац уплаћује регуларно, а остатак на руке. И то је рад на сиво, где је део промета у сивој економији. И тако стижемо до тих 40 одсто – рекао је Рајић, док и Стевановић мисли да је „продаја на картонима сића у целој причи”.

– То је ситан шверц, а сива економија постоји у много већем обиму. Има много начина да се послује на сиво. Оно што ми видимо је углавном преживљавање на граници социјалних случајева – сматра Стевановић.

Следеће питање које се поставља је – ко губи због сиве економије која је узела маха. Суштина је да губе сви. Како каже Александар Стевановић, прва асоцијација је да се буџет мање пуни, али он поставља питање и да ли је буџет неразумно висок и да ли се много троши.

– Али губе и они који раде на црно, јер немају могућност да се изборе за нека права и остваре све погодности које имају они који су пријављени – објашњава Стевановић.
Да су на губитку и локалне самоуправе јер би од пореза на зараде добили велике приходе, сматра Драгољуб Рајић.

– Губе запослени, нарочито угрожене групе које су читав живот у сивој економији. Губе пољопривредни произвођачи, јер ако нису пријављени не могу да подигну кредите и добију субвенције од државе. На губитку су и они који се баве занатима. Док су млади могу да раде, а када остаре и када треба да се лече, виде да немају ни социјално ни здравствено. Значи, сви су на губитку. Као и они који раде легално и плаћају све држави, јер су и њихови промети због оних који послују у сивој зони нижи – каже он.

Па како се онда борити против сиве економије? Чаробног штапића нема, али рецепт, ипак, постоји – стопе оптерећења легалног пословања морале би да буду ниже уз истовремено знатно ригорозније контроле, што би значило „принцип штапа и шаргарепе”. Економисти су за прописе који би људима олакшали и учинили привлачнијим да послују „на бело”, док би држава требало да користи механизме који су јој на располагању у сузбијању сиве економије.

– Решење је да све три стране, свет капитала, свет рада и држава седну и направе неки оптимум и коме могу да сиву економију сведу у разумне оквире. Свакој привредној грани где је висока сива економија мора да се приступи системски и да се види шта може да се учини да што више људи пређе у легалне токове, а са друге стране да се направи растерећење превеликом опорезивања и таксирања, уз истовремено строгу државну контролу и систем казни. Све земље које су се успешно бориле и боре се са сивом економијом имају тај принцип. Јер ако неко осети да може да прође кроз систем и да мешетари, онда се и број оних који раде нелегално повећава – закључује Рајић.

Наши саговорници упућују и савет инспекцији, препоручујући такозване унакрсне контроле. Оне би подразумевале да се инспектори ујутру одведу у неки град, односно на терен без најаве. Тако они не знају где ће ићи, нити они који раде на сиво знају да инспектори долазе. На тај начин се, објашњавају, избегава могућност дојаве и корупције.

Алармантно стање на тржишту текстила

– Утаје са текстилом крећу већ на царинама, не плаћа се порез и роба се фантомски раскњижава. Други велики канал је кинеска роба за коју после поступка царињења материјално књиговодство не постоји. Комплетно се продаје на црно без раздуживања и плаћања ПДВ-а – објашњава стање на тржишту текстила Милан Кнежевић, власник конфекције „Модус”. Он тврди да се, због тога, сваке године у Србији преполови број предузећа у текстилу.

– Обим сиве економије на тржишту текстила код нас је у овом тренутку чак 60 одсто, одговорно тврдим. Решење видим у томе да држава ради оно за шта је ми плаћамо, а то је да обезбеди уставом загарантовану једнакост на тржишту. Држава има све што јој за то треба, и инспекције и царине – наводи Кнежевић.

Из Уније послодаваца поручују да је у области текстила у последњих шест месеци уочено 20 одсто више робе неконтролисаног порекла која се продаје испод руке, што, како кажу, чини огромну штету домаћим текстилним компанијама које раде легално. Кнежевић упозорава и да би купци требало да буду свесни да на тај начин купују робу лошег квалитета.

– Потрошачи тако губе и на бувљим пијацама и уличним тезгама добијају робу без декларација, односно најлошију робу. Мада, искрено, није ми жао, онај ко хоће да купи мајицу за 300 динара, мора да зна да је смеће – каже Кнежевић.

Пореска управа: Неправилност код сваког трећег обвезника

Контроле Пореске управе показале су да сваки трећи порески обвезник, којег су контролисали у току протекле године, не евидентира промет на прописан начин, односно не издаје фискални рачун.

– У протеклом једногодишњем периоду обавили смо 9.957 контрола евидентирања промета преко фискалних каса. Контроле су планиране, а узели смо у обзир и пријаве грађана. Код 4.017 обвезника, што је 40,34 одсто утврђене су неправилности, док је неиздавање фискалних рачуна, односно неевидентирање промета на прописан начин, утврђено код 3.448 обвезника, што је око 34,62 процената од укупног броја контролисаних и њима је изречена мера привремене забране обављања делатности – наводе у одељењу за комуникацију Пореске управе.

На питање какви су резултати контрола у кинеском тржном центру у Блоку 70 у Новом Београду и колико је ту било решења о забрани обављања делатности због неиздавања фискалних рачуна, у Пореској управи одговарају да они не воде евиденцију о броју и резултатима контрола по критеријуму локације.

– Према такозваном кинеском тржном центру у Блоку 70 у Новом Београду, приликом планирања контрола и поступања инспектора у контролама, односимо се на идентичан начин, као и према осталима, односно та локација није контролисана ни мање ни више у односу на друге – објаснили су у Пореској управи.