Neoporezovan promet robe u visini 40 odsto BDP

„Na jedan kilogram jagnjetine koji se uoči Uskrsa legalno prodavao u radnjama, na crno je prodato barem sedam”, najslikovitiji je primer na kojem u Uniji poslodavaca Srbije (UPS) ukazuju na problem sive ekonomije u našoj zemlji.

Ovaj vrh ledenog brega samo ukazuje na veličinu neoporezovanog i neprijavljenog dela naše ekonomije, a kako procenjuju u UPS-u, novac koji se godišnje obrne u sivoj ekonomiji Srbije zahvata oko 40 odsto bruto domaćeg proizvoda. Kako je prošle godine BDP Srbije iznosio oko 35 milijardi evra, to znači da sivo tržište, prema procenama Unije poslodavaca, vredi oko 14 milijardi evra.

Međutim, koliko tačno iznosi obim sive ekonomije u Srbije nikada se neće tačno saznati, jer je to nemoguće precizno sračunati, budući da poreska služba svake države zna koliko je poreza naplatila, ali nijedna ne zna koliko joj je promaklo. Ali, nije poneta u tome da li je siva ekonomija procenat iznad ili ispod 40 odsto BDP-a, već to što se, kako ocenjuju sagovornici „Politike”, ona poslednjih godina uvećava. Nevolja je utoliko veća, procenjuju oni, što zarad očuvanja socijalnog mira, država često žmuri na jedno oko i toleriše sivu ekonomiju.

Prema nekim procenama od početaka 2005. godine, kada je počela primena poreza na dodatu vrednost i kada se krenulo u masovnu fiskalizaciju svedena je na nekih 30 procenata, dok od početka krize raste. Na pitanje zašto obim sive ekonomije raste i da li je cifra od 40 procenata možda preterana, naši sagovornici imaju slične odgovore.

– Ono što je doprinelo rastu sive ekonomije u poslednjih nekoliko godina je povećanje broja zatvorenih radnji i smanjenje broja registrovanih malih preduzetnika koji su pružali usluge. Jer, prema našim informacijama, između 65 i 70 odsto ljudi koji su ugasili svoj mali posao, nastavljaju da rade na sivo jer moraju od nečega da žive.

Na primer, svaka frizerka koja odjavi svoj salon zbog visokih nameta i pada prihoda, i dalje nastavlja da živi od toga jer nema šta drugo da radi. To je jedan mali primer, ali dobro baca svetlo na ovaj problem – objašnjava Dragoljub Rajić, portparol Unije poslodavaca Srbije, dodajući da su brojni i drugi uzroci ove pojave.

– Uzroci su i velika opterećenja legalnog poslovanja, a tome doprinosi i povećana nezaposlenost, pa se ljudi snalaze. Osim toga, čini se i da država žmuri na jedno oko, pa je spremna i da toleriše ovakve pojave. Zato je u onim evropskim zemljama koje su prošle tranziciju učešće sive ekonomije nekih 21 ili 22 odsto u poređenju sa BDP-om, a kod nas je sa nekih tridesetak koliko je iznosilo 2008. godine sada prešlo i kreće se oko 40 odsto. Do tih podataka smo došli jer smo radili istraživanja i posmatrali u istom vremenskom intervalu koliko se odeće proda u butiku koji legalno posluje i koliko se proda na kartonskim kutijama, na primer u okolini Zelenog venca i utvrđivali koji je odnos. U tome smo imali smo podršku nevladinih organizacija koje se bore protiv rada na crno – kaže Rajić, dok je sličnog mišljenja je i Aleksandar Stevanović, ekonomista i saradnik Centra za slobodno tržište.

– Meni cifra od 40 odsto deluje sasvim realno kada posmatrate kako stvari funkcioniše u praksi. Kada pogledate ne samo prodaju, nego i usluge, ne da je realna, nego i jedna prilično oprezna procena. Ona je dva do tri puta veća nego u nekim razvijenim tržišnim privredama, a siva ekonomija ukazuje na nekoliko stvari. Prva je da ljudi beže u sivu ekonomiju kako bi uopšte mogli da prežive. Druga je da propisi nisu dobri i da to tolerišu. Osim toga, kada to vide oni koji legalno rade, osete se glupo i kažu – zašto ne bismo i mi. Sve u svemu, zbog loših propisa imamo prilično veliku štetu, a oni koji pošteno posluju moraju da plate za sve ostale – ističe Stevanović.

Naši sagovornici objašnjavaju i da siva ekonomija nije samo ono što svi svakodnevno viđamo – prodaja odeće na kartonskim kutijama, već da je problem znatno dublji.

– Nije to samo promet na kartonskim kutijama. To je i prodaja one robe koja se ne knjiži ili se prijavi manje, neregistrovana prodaja pića u kafićima i kafanama, deo robe koju prodaju trgovački putnici, pa i trgovina na sivo poljoprivrednim proizvodima. Tu je i rad na crno, gde kod malih firmi postoji prećutni dogovor da poslodavac minimalac uplaćuje regularno, a ostatak na ruke. I to je rad na sivo, gde je deo prometa u sivoj ekonomiji. I tako stižemo do tih 40 odsto – rekao je Rajić, dok i Stevanović misli da je „prodaja na kartonima sića u celoj priči”.

– To je sitan šverc, a siva ekonomija postoji u mnogo većem obimu. Ima mnogo načina da se posluje na sivo. Ono što mi vidimo je uglavnom preživljavanje na granici socijalnih slučajeva – smatra Stevanović.

Sledeće pitanje koje se postavlja je – ko gubi zbog sive ekonomije koja je uzela maha. Suština je da gube svi. Kako kaže Aleksandar Stevanović, prva asocijacija je da se budžet manje puni, ali on postavlja pitanje i da li je budžet nerazumno visok i da li se mnogo troši.

– Ali gube i oni koji rade na crno, jer nemaju mogućnost da se izbore za neka prava i ostvare sve pogodnosti koje imaju oni koji su prijavljeni – objašnjava Stevanović.
Da su na gubitku i lokalne samouprave jer bi od poreza na zarade dobili velike prihode, smatra Dragoljub Rajić.

– Gube zaposleni, naročito ugrožene grupe koje su čitav život u sivoj ekonomiji. Gube poljoprivredni proizvođači, jer ako nisu prijavljeni ne mogu da podignu kredite i dobiju subvencije od države. Na gubitku su i oni koji se bave zanatima. Dok su mladi mogu da rade, a kada ostare i kada treba da se leče, vide da nemaju ni socijalno ni zdravstveno. Znači, svi su na gubitku. Kao i oni koji rade legalno i plaćaju sve državi, jer su i njihovi prometi zbog onih koji posluju u sivoj zoni niži – kaže on.

Pa kako se onda boriti protiv sive ekonomije? Čarobnog štapića nema, ali recept, ipak, postoji – stope opterećenja legalnog poslovanja morale bi da budu niže uz istovremeno znatno rigoroznije kontrole, što bi značilo „princip štapa i šargarepe”. Ekonomisti su za propise koji bi ljudima olakšali i učinili privlačnijim da posluju „na belo”, dok bi država trebalo da koristi mehanizme koji su joj na raspolaganju u suzbijanju sive ekonomije.

– Rešenje je da sve tri strane, svet kapitala, svet rada i država sednu i naprave neki optimum i kome mogu da sivu ekonomiju svedu u razumne okvire. Svakoj privrednoj grani gde je visoka siva ekonomija mora da se pristupi sistemski i da se vidi šta može da se učini da što više ljudi pređe u legalne tokove, a sa druge strane da se napravi rasterećenje prevelikom oporezivanja i taksiranja, uz istovremeno strogu državnu kontrolu i sistem kazni. Sve zemlje koje su se uspešno borile i bore se sa sivom ekonomijom imaju taj princip. Jer ako neko oseti da može da prođe kroz sistem i da mešetari, onda se i broj onih koji rade nelegalno povećava – zaključuje Rajić.

Naši sagovornici upućuju i savet inspekciji, preporučujući takozvane unakrsne kontrole. One bi podrazumevale da se inspektori ujutru odvedu u neki grad, odnosno na teren bez najave. Tako oni ne znaju gde će ići, niti oni koji rade na sivo znaju da inspektori dolaze. Na taj način se, objašnjavaju, izbegava mogućnost dojave i korupcije.

Alarmantno stanje na tržištu tekstila

– Utaje sa tekstilom kreću već na carinama, ne plaća se porez i roba se fantomski rasknjižava. Drugi veliki kanal je kineska roba za koju posle postupka carinjenja materijalno knjigovodstvo ne postoji. Kompletno se prodaje na crno bez razduživanja i plaćanja PDV-a – objašnjava stanje na tržištu tekstila Milan Knežević, vlasnik konfekcije „Modus”. On tvrdi da se, zbog toga, svake godine u Srbiji prepolovi broj preduzeća u tekstilu.

– Obim sive ekonomije na tržištu tekstila kod nas je u ovom trenutku čak 60 odsto, odgovorno tvrdim. Rešenje vidim u tome da država radi ono za šta je mi plaćamo, a to je da obezbedi ustavom zagarantovanu jednakost na tržištu. Država ima sve što joj za to treba, i inspekcije i carine – navodi Knežević.

Iz Unije poslodavaca poručuju da je u oblasti tekstila u poslednjih šest meseci uočeno 20 odsto više robe nekontrolisanog porekla koja se prodaje ispod ruke, što, kako kažu, čini ogromnu štetu domaćim tekstilnim kompanijama koje rade legalno. Knežević upozorava i da bi kupci trebalo da budu svesni da na taj način kupuju robu lošeg kvaliteta.

– Potrošači tako gube i na buvljim pijacama i uličnim tezgama dobijaju robu bez deklaracija, odnosno najlošiju robu. Mada, iskreno, nije mi žao, onaj ko hoće da kupi majicu za 300 dinara, mora da zna da je smeće – kaže Knežević.

Poreska uprava: Nepravilnost kod svakog trećeg obveznika

Kontrole Poreske uprave pokazale su da svaki treći poreski obveznik, kojeg su kontrolisali u toku protekle godine, ne evidentira promet na propisan način, odnosno ne izdaje fiskalni račun.

– U proteklom jednogodišnjem periodu obavili smo 9.957 kontrola evidentiranja prometa preko fiskalnih kasa. Kontrole su planirane, a uzeli smo u obzir i prijave građana. Kod 4.017 obveznika, što je 40,34 odsto utvrđene su nepravilnosti, dok je neizdavanje fiskalnih računa, odnosno neevidentiranje prometa na propisan način, utvrđeno kod 3.448 obveznika, što je oko 34,62 procenata od ukupnog broja kontrolisanih i njima je izrečena mera privremene zabrane obavljanja delatnosti – navode u odeljenju za komunikaciju Poreske uprave.

Na pitanje kakvi su rezultati kontrola u kineskom tržnom centru u Bloku 70 u Novom Beogradu i koliko je tu bilo rešenja o zabrani obavljanja delatnosti zbog neizdavanja fiskalnih računa, u Poreskoj upravi odgovaraju da oni ne vode evidenciju o broju i rezultatima kontrola po kriterijumu lokacije.

– Prema takozvanom kineskom tržnom centru u Bloku 70 u Novom Beogradu, prilikom planiranja kontrola i postupanja inspektora u kontrolama, odnosimo se na identičan način, kao i prema ostalima, odnosno ta lokacija nije kontrolisana ni manje ni više u odnosu na druge – objasnili su u Poreskoj upravi.