U životu je najbitnije imati sreće

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je Toma Fila, advokat, čije ime je postalo sinonim za velike sudske procese, beskompromisnu odbranu klijenata i otvoren stav prema društvenim pitanjima. Kroz svoju karijeru učestvovao je u slučajevima koji su punili novinske naslove, zastupao je neke od najpoznatijih ličnosti sa ovih prostora i iz prve ruke posmatrao događaje koji su menjali društvo, ali i državu. Naš sagovornik bio je najmlađi advokat u bivšoj Jugoslaviji, a interesantno je da je uspeo da bude i prvak zemlje u mačevanju. Njegovo iskustvo nije samo pravničko, ono je i istorijsko, ljudsko i životno. U podkastu će biti reči o pravdi, politici, ljudima koje je branio, ali i ličnim iskustvima i lekcijama koje je stekao tokom dugog i uzbudljivog profesionalnog puta.

– Mnogo sam pogrešio što sam u životu verovao nekim ljudima. Naivnost je izvan profesije. Mene možeš da „izmuntaš” za šta god hoćeš privatno, ali u sudnici ne možeš nikada – naveo je Toma Fila.

Supruga Vesna mu je uvek u životu bila najveći oslonac. Kaže da je ona jedina osoba kojoj veruje.

– Ako su dvoje u braku 50 godina, kao što smo Vesna i ja, onda je to recept za srećan život. Jer mi se posvađamo, „pokrvimo” se i legnemo da spavamo i ujutru je sve prošlo – dodao je Fila.

Dodaje i da je najvažnije da u životu imaš sreće…

– Primer je brod „Titanik”. Na brodu su mnogi bili i bogati i zdravi. Ali sreće nisu imali. Najbitnije u životu je da imaš sreće i ono što kaže naš narod: „Majko, rodi me srećnog, pa me baci na đubre. Preživeću.” Tačno je da sam izjavio i da su mi u životu bile bitne tri stvari – ambicija, žena i kafane – rekao je Fila.

U podkastu je otkrio da mu je otac bio vrlo strog i da ga je majka prvi put poljubila kada je otišao u vojsku 1965. godine. Tada je imao 24 godine.

– Moji roditelji su dolazili da me grle i ljube noću dok sam spavao, kako ja to ne bih video. Primenili su cincarsku logiku – nisu želeli da postanem „mekan”. Jednom me je otac, na primer, pitao, kada sam bio bolestan i imao visoku temperaturu od 38 stepeni Celzijusovih, da li mogu da stojim na nogama. Ustao sam i rekao sam da mogu. Onda mi je on odgovorio da to znači da mogu da odem i u sud i da branim.

I otišao sam na neko suđenje. Tada sam „dobio” nož u rame. Jedan mali čovek je skočio da me ubode, ali sam imao sreću jer nož nije probio kaput i sako, bili su debeli. Udario sam mu šamar i naterao sam ga da se skloni, nisam hteo da ga tužim – objasnio je Fila.

Ističe da mu je najveće bogatstvo to što je spremio na stotine pripravnika i naučio ih svemu što zna.

– Učio sam ih da su tri stvari bitne: da čitaju pravo i drugu beletristiku, da uče od istraživačkih novinara kako se nalazi informacija i da idu u pozorište, da gledaju glumce, jer oni daju tuđe osećanje i nikad ne promene facu – rekao je Fila.

Ističe i da mnogi ljudi koji su krivi za neke zločine lažu govoreći da su nevini, a da je pokojni glumac Žarko Laušević bio jedini koji mu je rekao potpunu istinu.

– Rekao je: „Ja sam ipak, Tomo, ubio dva čoveka i ranio trećeg. Sa tim ću da umrem.” To je rekao, bez obzira na to što je to uradio u nužnoj odbrani. Mogu da prepoznam iskrenost kod klijenata. Ali je činjenica da je moj otac Fila Filota bio bolji advokat od mene.

On je verovao klijentima. Ja nisam verovao. Uvek sam bio sumnjičav, neverni Toma. Nikada nisam uspeo da prevaziđem uspehe mog oca. On je bio socijaldemokrata. Ja sam nasledio njegovo ubeđenje, član sam Socijalističke partije Srbije Ivice Dačića, ali na njegovu molbu. Kada sam imao 17 godina, jedan profesor je želeo da postanem komunista, ali nisam prihvatio. Otac mi je bio hapšen tri puta i u sva tri režima je bio u zatvoru, čak i u logoru – prvo na Banjici, pa u Mauthauzenu. Posle Drugog svetskog rata je rekao da ne može fukara da vodi državu i dobio je još godinu dana zatvora – naglasio je Fila.

Njegovom ocu je u logoru čišćenje čizama spaslo život.

– Jedan nemački narednik je došao i tražio da mu neko čisti cipele, tako da može da se brije na njima. A moj otac je, što bi se reklo, bio u stanju da pređe more sa suvim cipelama. Šest meseci je to radio dok ovaj nije otišao na Istočni front. A inače mu nije davao da jede, niti da pije vodu. Samo mu je davao cigarete i on je uspeo da ih trampi, sa nekim čudnim ženama koje su tu dolazile, za hranu. Na Svetog Nikolu bio mu je spasen život. Preko puta njegove spavaonice u logoru je bila gasna komora, gde je umrlo dosta ljudi. Nemci su logorašima govorili kako ih vode na tuširanje, a ne u gasnu komoru. Na taj dan kada je moj otac trebalo da ode na „tuširanje”, nije bilo gasa. To je bio 19. decembar, Sveti Nikola, i moj otac je rekao kada se vratio kući: „E, kad sam preživeo ovu gasnu komoru, ima da slavimo Svetog Nikolu” – otkrio je Fila.

Većina njegovih klijenata su, kaže, bili ubice, silovatelji...

– Branio sam i ljude koji su bili optuženi u avionskim katastrofama zbog nastalih velikih šteta ili ljudskih žrtava. Nikad tu nisam izgubio nijedan proces. To je stvarno jedinstveno možda u istoriji srpskog pravosuđa. Branio sam i ljude koji su bili optuženi za neke katastrofe na Dunavu, i za sudare šlepera. Ponekad sam osećao i gađenje prema nekim mojim odbranama – kaže naš sagovornik.

Ipak, smatra da je jedan od najpotresnijih slučajeva bio onaj u kojem je bila optužena Šefka Hodžić i to za svirepo ubistvo trudne prijateljice Alije Husenović iz sela Jusići kod Zvornika, nakon čega je navodno iz njenog stomaka izvadila bebu kako bi je lažno predstavila kao svoje dete. Šefka je prvobitno osuđena na smrt streljanjem, ali je kazna kasnije preinačena i ona je oslobođena nakon 13 godina provedenih u zatvoru. To je bio i slučaj o kojem su mediji svakodnevno izveštavali…

– Ona je bila najlepša žena u selu. Bila je udata, ali nije imala dece. I onda je iskoristila situaciju sa drugaricom koja je bila trudna, stavljala je lažni jastuk da bi i ona navodno bila u drugom stanju, sa planom bi to dete posle bude njeno. Ona nikada nije priznala da je to uradila, okrivljivala je svakog iz okruženja, osim svog zeta.

Veštak za sudsku medicinu je rekao da je dvoje učestvovalo u zločinu, jer je nemoguće da jedna osoba to uradi. Neko je mogao da operiše tu devojku, da izvadi dete i da drži dete. Šefka je stalno menjala iskaze i mnogo me je to nerviralo. Interesantno je da je na kraju moj otac nju branio, a ja zeta. Cela borba je bila da joj se spase glava. Tata je uspeo da je spasi, da umesto smrtne kazne dobije 20 godina zatvora. Sećam se da je bio neki profesor u Holandiji koji je rekao da će ona morati da bude oslobođena, a ako ne bude, da će se on politi benzinom i da će se zapaliti. To je i uradio. Mnogi su bili zaljubljeni u nju – rekao je Fila.

Toma Fila kaže da je najteže bilo braniti Slobodana Miloševića jer je znao da je nevin.

– Bio je ovde optužen, što je smešno, da je neke bojlere dao poslanicima. Onda je postojao jedan osnov da je navodno dao da se sinu Marku odnese u Rusiju milion i po dolara. Kertes je to porekao, oni koji su bili umešani u to su rekli da nije to bilo tako i Borka Vučić, koju sam branio, isto je to negirala. Kada je reč o suđenju u Hagu, ja sam odmah istakao da se predsednik republike ne izdaje u tuđu zemlju, i da ne sme da se to dogodi na Vidovdan. I jedno i drugo sam zamerio oštro, čak i Zoranu Đinđiću. Đinđić mi je rekao da bi on želeo da se Miloševiću sudi u Srbiji, a ja sam mu odgovorio da možemo odmah da se kladimo da će jedan od nas dvojice morati da pocepa i spali diplomu ako ikada neki sud u Srbiji osudi Miloševeća. I onda je Zoran Đinđić izgovorio za dubrovački „Feral tribjun”: „Nisam mogao ništa da uradim, u Srbiji ga niko ne bi osudio i morao sam da ga šaljem u Hag.” I ja sam u knjizi napisao da je Zoran Đinđić garantovao da neće biti izručen u Hag. Inače, ja nikada nisam glasao za Miloševića, glasao sam za Vojislava Koštunicu, zato što mislim da je Slobodan Milošević povukao mnogo pogrešnih poteza. Neki su čak smatrali da iza ubistva Zorana Đinđića stoji Koštunica… Međutim, onog trenutka kada je Zoran Đinđić rekao da je Kosovo deo Srbije, on je prestao da bude miljenik Zapada. I mislim da je zato i ubijen. Više puta sam iznosio svoje mišljenje o svemu tome, ali niko me nije poslušao da se to istraži – objasnio je naš sagovornik.

Bio je prisutan i u vili „Mir” u noći hapšenja Slobodana Miloševića.

– Bio sam prisutan tri, četiri sata. Pojavio se Čeda Jovanović, za koga sam mislio da je neki potrčko. Stalno je bio na telefonu, negde je odlazio i vraćao se, a u nekoj providnoj kesi je nosio državni pečat. Kada je Milošević uhapšen, hteli su da ga stave u neku sobu gde se ranije izvršavala smrtna kazna, bio sam protiv toga. Onda je premešten u drugu, gde nije bilo grejanja, a upravnik zatvora se plašio da donese grejalicu jer je strahovao da će Milošević uz pomoć gajtana da se obesi. Rekao sam mu da se nije ubio do sada, pa da neće i tada. Jer Milošević je u svakoj sobi imao pištolj. Ja sam ga čekao da se pozdravi sa porodicom, sa ženom i ćerkom koje su bile u vili te noći. Miloševićeva ćerka je sišla sa gornjeg sprata i rekla: „Tata, treba da se ubiješ, umesto da te hapse.” On je odgovorio da neće da se ubije. Svi su bili uplašeni, i tužilac... I mislim da poslat Čeda Jovanović, koji tada nije bio oženjen i nije imao decu, pa ko veli: „Ako ga ubiju, nije velika šteta.” To sam Čedi i rekao. On se smejao. Sa Mirom Marković nisam ostao u kontaktu. Sa Slobodanom sam imao dogovor da ga branim samo u Srbiji. Inače sam ranije Miri Marković rekao da je sud u Hagu napravljen zato da bi uhapsili Slobodana Miloševića. Ona je to prenela Slobodanu i on je rekao da to nije tačno. Pre događaja u vili „Mir” tri puta sam pričao sa Miloševićem. Jednom me je zvao zbog Jovanke Broz, drugi put me je molio, znajući da poznajem glavne urednike, da utičem na medije da mu ne diraju decu, a da o njemu i njegovoj ženi mogu da pričaju šta god hoće. Treći put, kad je me zvao da dođem iz Haga u Beograd. Hag je odvratna stvar – naveo je gost našeg podkasta.

Objasnio je i da je Željku Ražnatoviću Arkanu pomogao da osnuje partiju.

– Bio mi je jedan od klijenata. I onda je došao kod mene, tražio je da to da bude demokratska ili republikanska stranka. Ja sam rekao: „Čoveče, nemaš Srbije u imenu.” I predlog je bio Stranka srpskog jedinstva. Kod mene u kancelariji je „krštena” ta stranka. Jedino što je tražio dok je tu sedeo je da zatvorim prozor. Plašio se da ga neko ne ubije – ističe Fila.

U podkastu je govorio i tome da je bio savetnik srpskim patrijarsima, jer je njegova podrodica mnogo vezana za crkvu.

– Mi verujemo u Boga. I uvek smo verovali u Boga. Možda je to nekome čudno, jer sam član Socijalističke partije Srbije. Pa i Ivica Dačić je kršten. Kada je bio bolestan, iguman iz manastira Tumane je osveštao jedan jastuk i njegov sin mu je to doneo u bolnicu i stavio mu je ispod glave. On se posle toga probudio. Verujem da nečega ima… I Volter je govorio: „Ako nema Boga, treba ga izmisliti.” Ja mislim da je to najbolje rešenje – rekao je Fila.

Hleb, mast i aleva paprika

Posle Drugog svetskog rata nije bilo izdvajanja među decom, jer ih je siromaštvo zbližavalo…

– Neko je jednom rekao: „Ako izađete iz kuće da biste našli sreću, možda ste već srećni.” Ja sam tada bio srećan. Mi smo imali iste cipele, iste patike, kratke pantalone i bluze sa vezanom pertlom oko vrata. Moj otac je vodio računa o svemu i mogao je svašta da mi donese zbog bavljenja advokaturom, ali sam ja jeo isto što i ostala deca. Po ceo dan smo tada jeli hleb sa mašću i alevom paprikom. To je bilo najslađe – istakao je Fila. ANTRFILE2

Jovanka Broz i gurabije

Jovanka Broz je dolazila kod Tome File, ali kaže da nije sedela u njegovoj kancelariji već u stanu koji je bio odmah pored radnog mesta.

– Ona je sa mojom majkom najviše vremena provela, zato što su obe volele da jedu grčke gurabije. Ona nije imala ništa. Sve su joj oduzeli, osim nakita koji joj je ostao na rukama – kaže Fila. ANTRFILE3

Kad uđem u sudnicu, nisam čovek, već advokat

Gost našeg podkasta objasnio je i da se ponašao tako da, kada uđe u sudnicu, više nije čovek već – advokat. I branilac.

– I tada je moja dužnost da pomognem osobi. Neki jednostavno nisu za advokate, što sam mnogima i rekao. Jedan je povraćao kad je branio osobu optuženu za silovanje. I otišao je iz advokature. Čovek koji želi da bude advokat mora da bude borac – rekao je Fila.