Боље смо се забављали само од Бугара

Чачак –Упоредном анализом развоја Чачка и Благоевграда у епохи социјализма, историчар др Милош Тимотијевић (43) закључио је да смо живели у заблуди верујући како је Титов систем другачији и успешнији. – Кад се упореде та два града, открива се да наш развој није био драматично бољи од онога што се догађало иза гвоздене завесе. Напротив, у многим областима био је испод – каже Тимотијевић за „Политику“.

Његово истраживање на 600 страница, под називом „Модернизација балканског града (1944–1989)” штампао је ових дана Народни музеј у Чачку где је запослен, и са овим радом одбранио је докторску дисертацију на Филозофском факултету у Београду. За поређење са родним Чачком одабрао је бугарски Благоевград јер су последњих 140 година имали приближно исти број становника (72.148 данас у Чачку), подсећајући на „културну сличност и приближно исти степен економске развијености пре социјалистичког раздобља“. – Истраживање је показало да у Србији имамо много стереотипа о бившем систему и о тобожњој надмоћи самоуправног над реалним социјализмом. Постоји само неколико ствари у којима смо били бољи, и оне одреда припадају нечему што бих назвао индустријом забаве. У свему другоме били смо или исти или лошији од Благоевграда.

Тимотијевић истиче да је развој градова у ослобођеној Србији био под јаким утицајем совјетског модела, па је Чачак „првих десет година развијан копирањем стаљинистичког система“, што значи да је фабрика центар градског бића и све се врти око ње. У Чачку су, првих послератних година, доминирале две војне фабрике, „Слобода“ и Технички ремонтни завод. – Урбанистички, Чачак се развијао у стихији и хаосу, јер су стално ницали гроздови нелегално изграђених кућа.

Све је могло да се реши крајем педесетих кад је у граду постојало само стотину грађевина без дозволе, али је та прилика пропуштена због спорог усвајања урбанистичких планова, недостатка новца и противљења директора тадашњих предузећа. Међутим, за то време у Благоевграду није било самоуправљања нити је могао да гради ко где пожели, већ се за сваку ситну дозволу чекала реч из централе. Они су тако сачували урбанистички ред.

Чачански историчар наглашава анахрону чињеницу да његов град на главном тргу нема никакав споменик „иако га имају и Гуча и Горњи Милановац и Краљево, неки су променили и по два за ово време а ми на тргу имамо бетонску пустош“. – Чачак је још 1956. године остао без позоришта а Благоевград има и луткарско, чак и оперу. У Чачку постоји седам средњих школа, у Благоевграду 11, међу њима математичка и филолошка гимназија. Благоевград има велику зграду регионалне библиотеке, Чачак никад није имао никакву. Они негују дуван и имају фабрику цигарета, Чачани гаје воће и поврће али немају погон за прераду.

Заједничко за оба града, вели Тимотијевић, јесте „да привреда ни тамо ни овде није преживела слом социјализма“. Додаје, међутим, да се то релативно брзо може променити али да „урбанистички ред или неред остају да трају вековима“.

Тимотијевић се на ово истраживање одлучио привучен чињеницом да се никад у историји источне Европе и Балкана нису догодиле тако дубоке промене – увођење социјализма, развој градова, модернизација друштва – као у другој половини 20. века. Није тражио политичке, економске и дипломатске узроке испитиване појаве, већ се задржао на другим областима: индустријализацији, урбанизацији и друштвеним променама.