Како бити последњи

Текст Мирослава Лазанског „Како бити први” обилује нетачностима и мизогинијом (мржњом и омаловањавањем жена), што није први пут и већ постаје тренд. Његову непрофесионалност демонстрирала сам одавно у тексту „О чињеницама ни речи”. Зашто се онда опет бавим њим? Зато што је Лазански аватар (гласник)структура у Министарству одбране над којима министар одбране Драган Шутановац очито нема контролу, али пристаје на кохабитацију. Етаблираност аватара Лазанскиу ,,Политици” говори колики су њихови пипци и у осталим доменима јавног живота. Спомињем намерно мизогинију надајући се да ћемо се око ње најлакше сложити. У случају писања аватара Лазанскогона је толико очита да не изискује ни гугловање, а камоли боље познавање геополитике или положаја сектора безбедности у демократским друштвима, да би се знало колико је жена у врховима сектора безбедности. Сигурне у себе и своје политике оне не морају да посежу за методама које им импутира војни врх преко аватара Лазанског.

„Ја бих подржао избор госпође Мићић за новог министра одбране, јер доказано има лепше ноге од министра Шутановца, па бих управо због тога војска била стално на насловним страницама свих штампаних медија…. Новинари би у великом броју долазили на конференције за новинаре као омађијани. Па још ако министарка пожели да лети у борбеном авиону, она у пилотском комбинезону, па министарка у борбеном прслуку, па министарка новим потпоручницима додељује пиштоље и сабље, па врши смотру почасне јединице гарде... Онда, ако се министарка мало удебља и то постане видљиво, целокупне оружане снаге нагађају, а јавност спекулише је ли министарка у благословеном стању, или није. “

Нисам приметила да аватару Лазанскомсмета када се Путин слика наг до појаса, или када се Шутановац и Тадић шепуре у пилоткама и маскиркама. Да ли је мизогинија Лазанског искрена или је знак професионалне импотенције и деградације, свеједно је. Ако он није свестан да га је време прегазило, да се од рационалне критике, доказаних грешака и аргумената брани мизогинијом, неприхватљивом у цивилизованим друштвима, онда би уредништво морало бити. Ако „Политика” не реагује системски онда је и она под контролом тих структура. Или је таблоид.

Србија је много пропатила и пропустила загађивањем јавног простора који реализују ратнозлочиначке структуре Милошевићевог, Коштуничиног и Тадићевог режима кроз таблоиде, као и кроз оне медије који се претварају да то нису мањим фонтом и сликама и прилозима из културе. И то је, као и сам сектор безбедности, област јавног живота којој је потребан преокрет. Писање аватара Лазанскогнам, као и непримерене реакције министра одбране, као лакмус тест показују која су то питања која провоцирају неконтролисане војнобезбедносне структуре. Захтев за отваране тајних досијеа свих служби безбедности, уставност деловања Националног савета за безбедност и његових оперативних тела, безбедносне и демократске импликације оставке председника Тадића, исправности именовања Љубише Диковића на место начелника генералштаба, утврђивање како је и зашто Ратко Младић тако дуго остао на слободи, захтева за проширење оптужница у случају жртвовања радника РТС, утврђивања политичке позадине убиства премијера Ђинђића и улоге побуне ЈСО, подсећање на нерешена убиства војника у Топчидеру…

Наташа Мићић, кандидаткиња Преокрета за министарку одбране, последња жртва мизогиније и нетачног писања аватара Лазанског, својим је деловањем већ угрожавала опстанак на власти „црвеног оркестра” у војним структурама и отуд овај напад.Требало је имати храбрости да се после убиства премијера Ђинђића, за које постаје све јасније да су војне структуре имале главну реч, заведе ванредно стање и власт врати цивилним структурама, а затим предузму и први нормативни кораци ка успостављању контроле над службама. Тада започети суштински процес рефоме сектора безбедности стао је доласком на власт Војислава Коштунице са којом је Демократска странка успешно кохабитирала. Уместо јаког институционално демократског надзора добили смо козметичке мере и слаб партијски надзор и-или кохабитацију. И зато смо ту где смо.

*Директорка Центра за евроатланске студије