Како се прави "дрвено гвожђе"

Преговори о формирању владе Војислава Коштунице, која је стартовала 4. марта 2004. године, трајали су два месеца, а, како се чини ових дана, ни нова влада неће се родити лако и безболно. Ако сте помислили да су то она типична "српска посла", нисте баш у праву – ни у другим земљама владе се не образују увек брзо и без проблема. Др Јован Теокаревић, доцент на Факултету политичких наука, истиче примере вишемесечних договора о формирању владе у Ираку после првих избора 2005. године, као и примере Чешке и Аустрије, који су свежији.

У овим европским државама две главне политичке групације, због блиских, готово идентичних изборних резултата месецима нису успевале да саставе владу. У Чешкој су тек пре неколико дана, после седам месеци, изгласали владу, а у Аустрији, земљи са много јачом, значајнијом демократском политичком традицијом, у којој су избори били у октобру 2006. године, добили су владу тек почетком јануара, истиче Теокаревић у разговору за "Политику".

Према речима овог професора са катедре за савремене политичке системе, за наше услове веома је добро што је новим Уставом Србије задат рок у којем влада мора да се формира (90 дана од дана конституисања новог парламента). То је нешто што, како каже, дисциплинује све политичке актере, тера их на компромис, на договоре, а у нашем политичком животу хронично недостаје.

Колико је, међутим, добро што и трећепласирана изборна листа ДСС-НС, без које, по свему судећи, неће ни бити нове владе, инсистира да баш њен кандидат Војислав Коштуница буде председник владе? Колико то може да закомпликује преговоре о формирању владе и колико је уобичајено у свету да партије које су тек треће или четврте по снази у парламенту траже, а на крају и дају премијера?

Наш саговорник каже да то није неуобичајено и да, када се догоди, углавном не покреће буру у јавности. Све је ствар одређене политичке констелације у некој земљи.

– Иако је једна партија освојила готово трећину места у парламенту, у нашем актуелном случају имате и једну много значајнију поруку – да је неколико партија другачије оријентације освојило две трећине. Дакле, ствар је читања резултата. То да је на изборима победила Српска радикална странка тек је део неке информације или праве истине – указује он.

С тим у вези, може се замислити и ситуација у којој би се образовала нека врста чиновничке или експертске владе. У другој, пак, може бити одабран премијер који није ни из једне од партија, али је у стању да иза себе има већину у парламенту. (Као што је, на пример, Милан Панић 1992. године, иако није био члан ниједне партије, постао премијер јер га је подржала већина у Скупштини СР Југославије.)

– Значи, никаквог правила ту нема, осим да човек иза себе мора да има већину. Та већина је важна, јер мора да да влади неку врсту слободног простора за деловање и да јој омогући да, на основу програма који је понудила на почетку, нешто уради. И све док влада у Скупштини Србије има подршку 126 посланика она је потпуно легална и легитимна, без обзира на то из које је странке премијер и да ли је уопште члан странака које чине већину – каже Теокаревић.

Др Теокаревић истиче да је коалициона влада практично образац по коме данас све државе, сви политички системи у Европи функционишу. Једнопартијске владе су редак изузетак и практично, осим система који се репродукују тако да непрекидно производе једнопартијске владе (као што је британски), врло ретко се дешава у било којој европској земљи да једна партија дође до већине места у парламенту, каже Теокаревић.

Будући да је коалициона влада у Србији и овог пута неизбежна, чини се да ће дубоки јаз између неких партија које су ушле у парламент пресудно утицати на то ко ће се уселити у Немањину 11.

Упоређујући нашу ситуацију са политичким збивањима у другим земљама, др Теокаревић истиче да су наши тренутни проблеми слични ономе што је имала Немачка у јесен 2005. године. Социјалдемократе (партија бившег канцелара Герхарда Шредера) и хришћанске демократе (партија актуелног канцелара Ангеле Меркел), у сарадњи са Хришћанско социјалном унијом из Баварске, на изборима су оствариле готово једнак резултат.

– Због разних проблема пред којима се Немачка налази, видело се да би, уместо да узимају мање партије у коалицију, можда најбоље било да се по други пут у њиховој новијој историји направи "велика коалиција" (прва је била половином шездесетих година). Дакле, нека врста "дрвеног гвожђа", да се споје два главна политичка противника у политичком животу те земље, левица и десница – каже Теокаревић.

– Код нас не постоји она књишка подела на левицу и десницу. Поделе су много компликованије, а главна је између партија старог и, да кажемо, новог режима, или проевропских и антиевропских партија. Због ове наше специфичности, нека "велика коалиција" у српском издању била би коалиција проевропских и антиевропских партија, или такозвана концентрациона влада која обухвата све партије заступљене у парламенту – објашњава он, наглашавајући да је Србија једина земља у Европи у којој још није искристалисана ситуација да ли су све партије системске или не.