НАТО бомбе и рак

Сваког пролећанаши медији бивају преплављени подсећањем на окрутно НАТО бомбардовање Србије. Мало дужне пажње се при том обраћа на мртве, чијим бројем се лицитира у недозвољено широком распону (нико их чак није савесно ни пребројао!), а нагласак је на бризи за здравље преживелих. Такав приступ имао би оправдања када би се у жижу ставили стварни узроци превременог оболевања и умирања, од којих многи исходе из немаштине и непросвећености. Уместо тога, за скоро сва зла окривљује се осиромашени уранијум.

Ова, тринаеста годишњица тог суровог чина разликује се од претходних по енергичним тврдњама и неких лекара с високим академским титулама да је управо осиромашени уранијум узрок повишеном оболевању од рака у Србији. Ови стручњаци су својим иступима учинили да је данас тешко наћи грађанина који сумња у њихова „открића”.

Проблем с том заблудом је двојак. С једне стране, занемарују се стварни фактори ризика за настанак рака, а с друге, указује се на лажан траг, јер изложености осиромашеном уранијуму на подручју централне Србије није ни било, осим десетак пројектила који су пали у слабо насељеном рубном подручју Пчињског округа. Ваља напоменути да је одатле део загађеног земљишта безбедно упакован и пребачен на 12 километара  од Београда, у Винчу.

Ако је јасно да без узрока (уранијумских бомби) нема ни последице (њима изазваних болести), поставља се питање како објаснити узлазни тренд оболевања од рака. Чак и лаицима је познато да статистички подаци не морају да одражавају целу истину. Њихов квалитет је данас много бољи него пре 10 или 20 година. Уз то, за разлику од развијених земаља, Србија се налази у такозваној трећој фази епидемиолошке транзиције, када неминовно расту стопе оболевања и умирања од незаразних болести.

Додајмо и да популација ове земље незадрживо стари, а рак претежно погађа особе замакле у године. То померање узрасне расподеле ка „трећем добу” не настаје само због очекиваних, лако мерљивих демографских трендова, попут све нижег наталитета и дужег животног века, већ и због миграција које би се могле означити високо селективним. Наиме, већ две деценије земљу масовно напуштају не само интелектуално, већ и физички најспремнији грађани, тј. онај слој друштва у којем се болест и смрт ретко очекују. Огромну празнину попуњавају имигранти, али се и међу њима одвија одабир, па је за најздравији део тог таласа Србија само транзитна станица на путу ка далеким одредиштима.

Ако се НАТО-у не може приписати страдање цивила на подручју централне Србије од осиромашеног уранијума, то не значи да је оно бездушно бомбардовање било мање штетно. Циљано су уништавана индустријска постројења, из којих су ваздух, воду и земљиште загадиле тоне опасних материја. Њихова штетност је несумњива, али пресеци речних седимената близу индустријских зона указују на знатно таложење токсичних супстанци како пре, тако и после пролећа 1999. године. Порука је да бар себи самима не смемо бити непријатељи.

Људски је схватљиво и легитимно да не заборавимо зла која су нам нанета, али је кључно да више бриге покажемо за заштиту животне средине. Истовремено, треба имати потребну дозу знања и искрености, па грађане поштено информисати о стварним узроцима рака и других болести.

*Професор универзитета