NATO bombe i rak

Svakog prolećanaši mediji bivaju preplavljeni podsećanjem na okrutno NATO bombardovanje Srbije. Malo dužne pažnje se pri tom obraća na mrtve, čijim brojem se licitira u nedozvoljeno širokom rasponu (niko ih čak nije savesno ni prebrojao!), a naglasak je na brizi za zdravlje preživelih. Takav pristup imao bi opravdanja kada bi se u žižu stavili stvarni uzroci prevremenog obolevanja i umiranja, od kojih mnogi ishode iz nemaštine i neprosvećenosti. Umesto toga, za skoro sva zla okrivljuje se osiromašeni uranijum.

Ova, trinaesta godišnjica tog surovog čina razlikuje se od prethodnih po energičnim tvrdnjama i nekih lekara s visokim akademskim titulama da je upravo osiromašeni uranijum uzrok povišenom obolevanju od raka u Srbiji. Ovi stručnjaci su svojim istupima učinili da je danas teško naći građanina koji sumnja u njihova „otkrića”.

Problem s tom zabludom je dvojak. S jedne strane, zanemaruju se stvarni faktori rizika za nastanak raka, a s druge, ukazuje se na lažan trag, jer izloženosti osiromašenom uranijumu na području centralne Srbije nije ni bilo, osim desetak projektila koji su pali u slabo naseljenom rubnom području Pčinjskog okruga. Valja napomenuti da je odatle deo zagađenog zemljišta bezbedno upakovan i prebačen na 12 kilometara  od Beograda, u Vinču.

Ako je jasno da bez uzroka (uranijumskih bombi) nema ni posledice (njima izazvanih bolesti), postavlja se pitanje kako objasniti uzlazni trend obolevanja od raka. Čak i laicima je poznato da statistički podaci ne moraju da odražavaju celu istinu. Njihov kvalitet je danas mnogo bolji nego pre 10 ili 20 godina. Uz to, za razliku od razvijenih zemalja, Srbija se nalazi u takozvanoj trećoj fazi epidemiološke tranzicije, kada neminovno rastu stope obolevanja i umiranja od nezaraznih bolesti.

Dodajmo i da populacija ove zemlje nezadrživo stari, a rak pretežno pogađa osobe zamakle u godine. To pomeranje uzrasne raspodele ka „trećem dobu” ne nastaje samo zbog očekivanih, lako merljivih demografskih trendova, poput sve nižeg nataliteta i dužeg životnog veka, već i zbog migracija koje bi se mogle označiti visoko selektivnim. Naime, već dve decenije zemlju masovno napuštaju ne samo intelektualno, već i fizički najspremniji građani, tj. onaj sloj društva u kojem se bolest i smrt retko očekuju. Ogromnu prazninu popunjavaju imigranti, ali se i među njima odvija odabir, pa je za najzdraviji deo tog talasa Srbija samo tranzitna stanica na putu ka dalekim odredištima.

Ako se NATO-u ne može pripisati stradanje civila na području centralne Srbije od osiromašenog uranijuma, to ne znači da je ono bezdušno bombardovanje bilo manje štetno. Ciljano su uništavana industrijska postrojenja, iz kojih su vazduh, vodu i zemljište zagadile tone opasnih materija. Njihova štetnost je nesumnjiva, ali preseci rečnih sedimenata blizu industrijskih zona ukazuju na znatno taloženje toksičnih supstanci kako pre, tako i posle proleća 1999. godine. Poruka je da bar sebi samima ne smemo biti neprijatelji.

Ljudski je shvatljivo i legitimno da ne zaboravimo zla koja su nam naneta, ali je ključno da više brige pokažemo za zaštitu životne sredine. Istovremeno, treba imati potrebnu dozu znanja i iskrenosti, pa građane pošteno informisati o stvarnim uzrocima raka i drugih bolesti.

*Profesor univerziteta