Меркелова остаје без савезника

После оставке мањинске владе премијера Марка Рутеа, у Холандији су од понедељка на дневном реду жестока сучељавања присталица и противника економско-политичке оријентације у (не)складу са одредбама Пакта стабилности ЕУ.

С обзиром на то да је повод оставци био раскид такозваног партнерства са ултранационалистима Герта Вилдерса – условљен свађом око питања да ли би требало смањити издатке државе за 14 или 16 милијарди евра – поведене су принципијелне расправе на тему да ли се радикалним мерама штедње гуши економски развој и само стварају нови дугови?

Проблем пред којим се нашла одлазећа холандска влада није локалног карактера. Економска криза посредно је утицала, а неопходност завођења мера штедње непосредно је условила пад осам европских влада – шест у Клубу седамнаест чланица еврозоне, укључујући Холандију.

Холандски случај битно се разликује од осталих. Колико до јуче, земља лала важила је за „ђака примаша” политике строге штедње, по рецепту немачке канцеларке Ангеле Меркел. Сходно ситуацији у коментарима широм континента поставља се питање – остаје ли Меркелова без подршке највернијег савезника?

Потпредседница Европске комисије, Холанђанка Нели Крес, предочила је сународницима да сваки дан одуговлачења иде науштрб будућих генерација: „Дугови Хага свакодневно расту за осамдесет милиона евра – размислите каква будућност чека вашу децу!“

„Холандски апел” из Брисела ипак није допринео смирењу духова. Политичари нису нашли прихватљиво решење. Штавише, апострофира се свеприсутна бојазан да ће ванредни избори за нови холандски парламент довести до поларизације друштва – слично развоју ситуације у Француској, пред председничке изборе и у време њих.

Чињенице иду у прилог неповољним предвиђањима по Холандију, али и по друге кризом погођене земље. Поделе међу таборима умерене левице, центра и деснице на историјском су нивоу.

Линија конфронтације од Балтика до Егеја повучена је не само између странака, већ и унутар њих. Истовремено се указује на нагли пораст незадовољства међу становништвом, пре свега у слојевима друштва најтеже погођеним „секундарном” кризом – оном коју мере штедње за собом повлаче.

Герт Вилдерс, популистички вођа Слободарске партије, отишао је корак даље, дефинишући ко су жртве строге штедње. У најави да ће отказати подршку мањинској влади у Хагу, Вилдерс је рекао:

„Нећу подржати владу која под плаштом штедње намерава да преусмери 15 милијарди евра у само њој познате токове... Влада практично откида од уста старих, сиромашних и незапослених у име штедње, а државно задужење и даље расте.”

Милош Казимировић