Острво утрениране строгоће

У Сингапуру нема шале. Лако се заглави у затвор. Иде човек улицом и баци папирић, папирну марамицу, било шта. Полицајац, један од многих, види га, заустави, и ако непажљиви "разбацарџија" нема у џепу 200 евра, зна се – бајбок.

Свашта је забрањено, списак забрана је већи од самог острва-државе (683 квадратна километра). Забрањено је, рецимо, да се продају жваке ван апотеке (!). Нико не објашњава зашто, али се од купца тражи да потпише да је купио!? Такође, забрањено је да се пуши и једе на улици и у јавном превозу, о казнама за саобраћајне прекршаје да се и не говори. У лепези казни на врху је смртна (вешање за трговину дрогом), а у оптицају је и шибање – за прекорачење визе.

Иначе, Сингапур је сладак град, марципанских солитера, азијски Дизниленд, с ресторанима и спа-центрима за масажу који су отворени нон-стоп. И онда – држава је ваљда морала да заведе оволику строгоћу да не би дошло до хаоса међу 4.600.000 становника, плус небројено туриста, који живе стиснути као да је острво трамвај.

Резултати државне строгости су за сваку похвалу. Град је један од најбезбеднијих у свету. Далеко је од криминалних препада иза сваког ћошка, као што је чест случај у Јоханесбургу и Рио де Жанеиру, на пример. Возачи су пажљиви према шетачима, таксисти не краду, продавци враћају кусур у цент.

Живи се, по статистици, богато. Друштвени производ је пет пута већи него у Србији, али... потребно је једно велико "али" пре него што се помисли да житељи Сингапура живе пет пута боље од Срба. Годишњи одмор у овој азијској државици износи максималних 14 дана, на улицама је неописива гужва, просечни станови су према нашим стандардима микро величине (30 квадрата). Тропска клима ствара запару па се у уличним ресторанима оброк добија за два евра (коме не смета да се зноји, и није скупо), али је пиво у климатизованим кафеима седам.

Сингапурски ресторани су познати по обилним порцијама, али је мало гојазних становника. Вероватно зато што су главна јела пиринач и риба. Гости кинеских ресторана једу штапићима, индијских прстима, а на захтев европских гостију доноси се и есцајг. Но, без обзира на стил, умереност у исхрани је манир – изузев у августу: тада се одржава Фестивал гладних духова. Задатак учесника фестивала јесте да једу до бесвести: јер – духови су гладни и треба их довести у стање ситости да би спавали годину дана. Алиби је јасан: народ једе не зато што је гладан и што то воли него због духова. После су 11 месеци на дијети.

Ефекти дијете доносе и 79 година просечне животне доби. Колики је утицај на дуговечност многобројних центара за масажу, неистражено је. Мада, несумњиво, масажа кристалима соли, алгама и чоколадом па онда испирање у бањској купки шири поре на кожи и менталне видике. Фитнес и сауна су обавезни и у хотелима нижег ранга, уз доплату од по 10 евра.

Једино што је широко у овој микродржави јесу хотелски кревети. Ваљда зато што становници Сингапура у свом презапосленом животу лове сваки тренутак да се разбашкаре. Али, ни у тим хотелским полигон креветима не заборављају оно од чега живе – скоро искључиво једини ТВ канали су news и bussines. Што рекао наш народ, да су другачији не би ни имали. И још би нешто овдашња балканско-гучка памет видела: џаба ти паре у џепу, кад су ти оне стално у глави. А да је другачије, не би могао да се организује живот толиких милиона на простору далеко мањем од Београда (2.839 квадратних километара). Историја је Сингапуру баш скројила тесну државу. Али, људи се и на тесно навикну и свој град заволе. Да га не воле не би га одржавали тако уредним.