Зашто једемо кад нисмо гладни

Вирус гојазности хара америчким континентом, а најновије епидемиолошке студије говоре да је више од 40 одсто особа са оне стране Атлантика гојазно и да око 200.000 особа има више од 200 килограма. Епидемија гојазних особа мотивисала је тим стручњака са Харварда да направе обимну студију о учесталости поремећаја исхране у општој популацији, а најрепрезентативнији резултат овог истраживања гласи: најчешћи поремећај исхране није ни анорексија, ни булимија, већ – преједање.

Џејмс Хадсон, професор психијатрије на Харварду и један од аутора ове студије, објашњава да се преједање два пута чешће јавља у односу на булимију и анорексију, а синдром "Пере ждере" у просеку траје осам година. Резултати ове студије показали су да 3,5 одсто жена и два одсто мушкараца има проблема са вишком "хедонизма", а да би се преједање дефинисало као поремећај исхране потребно је да особа неумерено ужива у храни барем два пута недељно.

Биолошка је истина да на планети готово да не би било дебелих људи када бисмо сви јели само онда када смо гладни, а одговор на питање – зашто једемо када нисмо гладни и зашто се преједамо, са психолошке тачке гледишта, релативно је једноставан.

– Храна је најбрже "превозно средство" до задовољства, а у свакодневици која обилује стресовима и пружа мало пријатних момената, свако од нас има потребу да "украде" делић среће и задовољства. Међутим, проблем настаје због тога што се баш у "најнезгоднијој" храни крије рудник задовољства! А крунски неурофизиолошки доказ за ову тезу јесте чињеница да се супстанца коју тело производи у стању акутне заљубљености не налази у киселим краставцима, већ у чоколади – објашњава психолог Маја Антончић.

Наша саговорница брани тезу да преједање није биолошка, већ психолошка категорија, јер – храна попуњава све празнине у души. Психолози тврде да се деца која ће у одраслом добу имати проблем са преједањем одгајају у оним породицама у којима су кремпите "замена" за љубав, а свињска крменадла "компензација" за разумевање. Особе које пате од поремећаја исхране одгајају емоционално "неписмени" родитељи, који немају капацитет за разумевање и бављење дечјим проблемима и сматрају да "не постоји довољно велики проблем који се не може решити за трпезом".

– Гојазна деца одрастају и у наручју несигурних мама које не знају шта да раде са уплаканом децом и нису сигурне да ли се иза плача крије узнемиреност, бес, туга, страх, температура и – посежу за (слатком) храном као провереним рецептом који смирује. Ако беба ту направи психолошку "карику" између незадовољства и цуцле, она ће одрастати са навиком да са храном, као са магичном гумицом, брише све своје психичке проблеме. Због тога је један од најважнијих корака у терапији гојазности – учење како да у ситуацији стреса, беса или туге своје негативне емоције "извентилирамо" у спољну средину и не утопимо у тањиру – објашњава наша саговорница.

Наша саговорница подсећа да гојазност не настаје преко ноћи, већ – неприметно, а већина људи живи у уверењу да увек могу да скину два-три килограма вишка. Међутим, кад схвате да не могу баш да смршају кад и колико хоће, онда настаје паника. И тада обично дођу на идеју да ништа не једу, да би то аскетско гладовање прекинули са неком варијацијом на тему "купус дијетом", којима се веома успорава базални метаболизам, јер се уноси мање енергетске вредности од потреба организма. А онда, не само да остају гладни већ постају и депресивни, бесни и деконцентрисани и, поврх свега – не губе килограме, већ воду. Та спознаја изазива напад беса и они се враћају фрижидеру и буквално га чисте.

"Кључна реч у разумевању поремећаја исхране јесте губитак контроле. Када особа има утисак да ништа у животу не може да контролише и да се све ствари дешавају без њене воље, она долази до закључка да ништа не може да контролише осим физичког изгледа и подвргава се исцрпљујућем гладовању. Преједање и булимија су друга лица анорексије и њен логични наставак. Податак који говори о томе да је половина булимичних пацијената претходно било анорексична у ствари нам саопштава да у једном тренутку та контрола над узимањем хране ’пукне’ и особа почиње да једе у неумереним количинама. Особа која болује од булимије у једном оброку може унети и до 60.000 калорија. Она ће, наравно, после тог преједања осећати и стид и кривицу и покушаће да ту огромну количину хране избаци из себе, али сваки нови животни стрес представљаће потенцијалну опасност за њу. Због тога је неопходно да психолог буде део стручног тима који се бави поремећајима исхране", закључује Маја Антончић.